Trećeg maja 1966. godine u Užicu, ispred trafike preko puta Malog parka, stvorio se red dug dvadesetak metara. Ljudi nisu čekali hleb ni cigarete – čekao se prvi broj jednog muzičkog časopisa.
Na naslovnoj strani stajali su Rolling Stonesi, nakon žustre redakcijske rasprave o tome da li premijera treba da pripada njima ili Bitlsima. Tiraž od sto hiljada primeraka planuo je za svega tri dana. Na uredničko mesto postavljen je Nikola Karaklajić, radio-voditelj i državni šampion u šahu, iz prostog razloga što izdavač nije imao nikog drugog ko se razume u rok. Čovek navikao da misli nekoliko poteza unapred tako je uredio prve rok novine u Jugoslaviji.
Kada se njegov sadržaj popiše bez romantizovanja, spisak zvuči upadljivo savremeno. Džuboks je redovno objavljivao top-liste iz Amerike, Velike Britanije, Francuske i Italije, a kasnije i iz Holandije, Belgije, Norveške, Brazila, pa sve do Filipina i Singapura. Bila je to celovita globalna top-lista, samo otisnuta na papiru i sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja. Prvih godina uz časopis su stizali posteri i flekspločice – tanki isečci pesama napravljeni od savitljive plastike, a prvi takav analogni artefakt, sa pesmom Stonesa, stigao je uz deseti broj u saradnji sa Jugotonom.
Pored toga, objavljivane su note i engleski tekstovi kako bi domaće grupe mogle lakše da skinu akorde i odsviraju te numere, dok su se nedeljom čitaoci okupljali u Domu omladine da razgovaraju o stihovima i slušaju nove uvozne ploče o kojima se pisalo. Zajedničko slušanje muzike, dakle, postojalo je kao opipljiv gradski ritual mnogo pre nego što je svedeno na prosto dugme u aplikaciji.
Pesma kao uputstvo
Spotify je pitanje pristupa rešio toliko radikalno da je jedini preostali problem postao izbor. Džuboks je, međutim, delovao u svetu u kom je sam pristup bio nepremostiva prepreka, pa mu je i uloga bila posve drugačija – on nije bio otvorena kapija biblioteke, već njena jedina geografska karta.
Kada je Peca Popović – tada samo omladinac, a kasnije ključni urednik – upitan zašto je prvi broj planuo za svega tri dana, odgovorio je jednom jedinom rečju: „Glad.“
Ta glad imala je svoju vrlo konkretnu, fizičku anatomiju. Pesma je putovala sporim kanalom na vinilu – ploča se naručivala pismom, novac slao u koverti, u pošti su se plaćale poštarina i carina, a paket je stizao već načet, jer su službenici proveravali da li se u njemu krije išta osim plastike. Tek kada bi se uverio da je vinil netaknut, vlasnik bi okupljao društvo. Sa druge strane, engleski NME i Melody Maker stizali su četvrtkom popodne u svega nekoliko primeraka na kiosk u prolazu ispod Robne kuće „Beograd“ na Terazijama – ko prvi stigne, njegov je čitav svet.
U takvom poretku stvari, informacija o albumu stizala je mesecima pre samog zvuka. Čitalo se opsesivno o pločama koje se nisu mogle čuti, pri čemu je ta praznina između teksta i muzike stvarala poseban međuprostor – mesto u kom je pesma postajala željena mnogo pre nego što je uopšte postala poznata. Spotify je skratio put od želje do zvuka na jedan besvesni dodir ekrana – Džuboks ga je svesno produžavao, a upravo u tom produženom iščekivanju nastajala je nepokolebljiva privrženost.
Pesma je do ovdašnjih bendova često stizala kao pisano uputstvo, a ne kao živ zvuk. Kako primećuje istoričarka Radina Vučetić, tek je zanemarljiv broj tadašnjih jugoslovenskih rokera govorio engleski, pa su štampane note i transkribovani tekstovi odigrali ključnu ulogu u podizanju lokalne scene na viši nivo. Domaća grupa je svirala ono što je pročitala na papiru – a to nikada nije bilo sasvim isto kao ono što se čulo sa zvučnika.
Isti broj u sto hiljada ruku
Tiraž od impresivnih sto hiljada primeraka stajao je u oštrom kontrastu sa ukupnim tiražom svih studentskih i omladinskih listova, koji je za armiju od oko 150.000 studenata iznosio jedva osamdeset hiljada. U praksi, ova disproporcija značila je potpunu sinhronizaciju pažnje – ogromna, geografski rasuta masa ljudi istovremeno je upijala istu naslovnu stranu i dešifrovala istu top-listu. Unutar njegovih korica nije bilo ni trunke politike, ni samoupravne retorike, zapravo ničega što nije muzika. Bez ijednog jedinog vizuelnog koda koji bi odao da izlazi u srcu jedne socijalističke države, mogao je komotno biti štampan na bilo kojoj zapadnoj adresi. Nije se obraćao omladini kao ideološkom konstruktu – obraćao se mladosti kao univerzalnom stanju.
Ova masovna sinhronizacija otvara ključno kulturološko pitanje, ono koje Spotify u svom algoritamskom komforu nikada ne ume da postavi. Dok savremeni striming servisi svakom korisniku nude strogo privatni, izolovani program krojen po meri njegovog digitalnog otiska, Džuboks je nudio jedan, neprikosnoven i zajednički horizont. Generacija se, zapravo, nikada ne definiše pukim biološkim uzrastom. Nju formira upravo to kolektivno usko grlo – činjenica da su stotine hiljada očiju bile uprte u istu tačku, prosto zato što drugog prozora u svet nije bilo.
Taj proces kulturne asimilacije doživeo je svoju kristalizaciju kada je časopis proslavio prvi rođendan u krcatom beogradskom Domu sindikata. Peca Popović se i danas seća tog gotovo religioznog ushićenja kada je cela dvorana uglas pevala uz Indexe, tretirajući pesmu domaće grupe na maternjem jeziku sa istom onom strašću koja je do tada bila rezervisana samo za nedostižne anglosaksonske zvezde. U tom jedinstvenom trenutku, zapadni pop-kulturni uvoz prestao je da bude puka fascinacija tuđim svetom i neopozivo se preobrazio u nešto suštinski „naše”.
Od uvoza ka izvozu
Kada je 1974. godine vaskrsao – isprva kao pomalo neobičan dodatak ženskom časopisu Lada, sa Milenom Dravić i Zdravkom Čolićem na naslovnici – Džuboks je dobio ne samo drugi život, već i potpuno novu kulturnu misiju.
Iako je opseg interesovanja proširen sa muzike na književnost, film, fotografiju i strip, ključni obrt desio se u samom smeru posmatranja. Časopis više nije služio isključivo kao prozor kroz koji se uvozio zapadni svet – on je postao ogledalo koje je domaću scenu počelo da upisuje na globalnu mapu. U trenutku kada su Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata spakovali „Paket aranžman“, redakcija je imala dovoljno oštrog sluha da prepozna seizmički potres nadolazećeg Novog talasa.
Ta lokalna revolucija tekla je paralelno sa ekskluzivnim izveštajima iz samog epicentra – londonski dopisnik Saša Stojanović Pankerton i fotograf Branislav Rašić isporučivali su intervjue sa britanskim zvezdama, brišući provincijalni kompleks i izjednačavajući beogradski asfalt sa londonskim ulicama.
Ta scena, međutim, nije krojena dekretom iz uredničkih fotelja – ona je mapirana odozdo, sa samog pločnika. Kada je jedan od prvih brojeva nonšalantno procenio da u Beogradu postoji jedva dvadesetak aktivnih grupa, Peca Popović upao je u redakciju sa ručno ispisanim spiskom od čak 167 bendova, nateravši Karaklajića da ga momentalno shvati ozbiljno. Topografiju domaće rokenrol scene, dakle, nisu nacrtali plaćeni kritičari – nju je iscrtao ostrašćeni čitalac.
Konačno, Džuboks je posedovao oružje od kog smrtno zaziru svi savremeni tehnološki giganti – instituciju negativne kritike. Kroz otrovnu, briljantno napisanu rubriku Petra Lukovića posvećenu najgorim domaćim singlovima, časopis je svesno preuzimao ulogu estetskog sudije. U današnjem ekosistemu sterilne korektnosti, gde je sve podređeno zadržavanju korisnika na platformi, Spotify vam nikada neće ponuditi plejlistu pesama koje ne treba slušati. Algoritam ne poznaje kritiku, on poznaje samo konzumaciju. Džuboks je, sa druge strane, savršeno razumeo da se stvarni muzički ukus ne brusi samo na onome što slavimo, već podjednako i na onome što umemo nemilosrdno da odbacimo.
Kraj
U jednom od kasnijih intervjua, Peca Popović se prisetio bizarne, ali duboko simptomatične epizode. Na prvom posleratnom koncertu Zdravka Čolića u Sarajevu, prišao mu je čovek, predstavio se kao aktuelni ministar zdravlja Federacije i u lice mu sasuo – „Upropastio si mi karijeru.“ Taj čovek je, naime, nekada svirao u bendu Rok apoteka, a Džuboks ih je u svojoj recenziji nemilosrdno sahranio. Peca mu je tada nonšalantno odgovorio da je za društvo svakako bolje što je jedan loš gitarista otišao u vlast. Ipak, ispod tog mangupskog garda krije se oporo priznanje o težini kritičarskog poziva – prepoznavanje onoga što zaista vredi nosi stalan rizik da se ogrešiš o nečiju dušu. Zbog takvih tekstova se noću ne spava, a u starosti se svode računi o tome koga sve nosiš na savesti.
Upravo u tom sarajevskom susretu leži ona krucijalna razlika koju metafora o „prvom Spotifaju“ nužno prećutkuje. Nekadašnja preporuka – ili estetska presuda – imala je svoje ime, prezime i fizičku adresu. Iza nje je stajao stvarni recenzent kojeg ste, decenijama kasnije, mogli da sretnete u gužvi, da ga nagrdite, a potom i zagrlite. Algoritam ne gubi san. Kod ne poznaje grižu savesti. Urednik od krvi i mesa jeste, i upravo zato je svaka njegova odštampana ocena bila moralni ulog i pečat koji je svesno stavljao na sopstvenu dušu.
Svoj put Džuboks je završio u sasvim drugačijem medijskom pejzažu. Prešavši 1983. godine na nedeljni, tabloidni format, časopis je izgubio deo svoje prvobitne aure. Nakon kratke pauze i osipanja novinarskog jezgra koje je mahom prešlo u konkurentski Rock, konačno je ugašen 1986. godine sa svojim 196. brojem. Njegov naknadni, virtuelni život počeo je 2004. godine kada je portal Popboks herojski digitalizovao arhivu iz zlatnog perioda (1974–1985). Zahvaljujući internetu, Džuboks danas postoji u formatu koji radikalno protivreči njegovoj osnovnoj prirodi – dostupan je odjednom, u celosti, na jedan klik, potpuno lišen one magije čekanja koja ga je definisala.
Na kraju, ostaje da lebdi kulturološko pitanje koje nijedan savremeni digitalni servis ne može da reši. Ako je nekadašnju generaciju formiralo upravo to zajedničko usko grlo – svest da stotine hiljada očiju sa istom žudnjom gleda u istu tačku – šta je to što stvara generaciju kada usko grlo nestane u okeanu neograničenog izbora? I konačno, da li u današnjem svetu beskonačnog feed-a uopšte postoji neko ko može estetski da pogreši pred sto hiljada ljudi, a da zbog toga noćima ne spava?
Napisao: Milan Lečić