O velikom stvaralaštvu i umetnosti genijalne Bojane Vunturišević govorili smo još u jednom od prvih tekstova našeg malog magazina, fascinirani načinom na koji sa lakoćom preliva savremenu intimnost u stihove. Ona je nesumnjivo najbolja pesnikinja naše svakodnevice – umetnica koja urbani sentiment, gradske lomove i dramu svakog od nas prevodi u čistu umetnost. I dok se iznova pitamo kada će neko konačno izmisliti nagradu i zvanično je uručiti Bojani za “Daljine” – album koji sa pravom nosi titulu jednog od najboljih izdanja ikada napravljenih na ovim prostorima – shvatamo koliko je nezahvalan zadatak suziti njen rad na svega nekoliko redova. Kod Bojane se doslovno svaki stih posmatra kao priča za sebe, kao zabeležen univerzum ili istrgnuta stranica iz dnevnika. Ipak, odvažili smo se na taj izazov – evo sedam stihova koje iznova podvlačimo i nosimo sa sobom.
1. Daljine
„Uvek dalje, uvek više preko svodova Nešto tako važno nikad nisam imala”
Naslovna numera sa njenog antologijskog debi albuma ostaje jedna od najlepših emotivnih balada našeg doba, posvećena nepremostivoj kilometraži između dva bića. Kroz suptilnu melanholiju i čežnju, Bojana ovde oslikava onaj specifični osećaj praznine kada se između dvoje ljudi ispreči fizička ili emocionalna distanca. Ipak, u toj nostalgiji nema gorčine – postoji samo čisto prepoznavanje veličine emocije koja, uprkos svemu, nadilazi prostor i vreme.
…Ako moram da biram, ovo je bez konkurencije moj omiljeni stih ikada napisan na ovim prostorima, a sama pesma “Daljine” zauzima prvo mesto kao moja omiljena pesma uopšte.
2. Ljubav
„Bez ijednog metka, bez izuzetka, od ovog petka, ljubav ispočetka”
Graditi novu plesnu himnu na semplu čuvene kompozicije Beti Đorđević bio je hrabar potez, ali Bojana je stvorila savremeni klasik koji istražuje dinamiku odnosa u brzom i otuđenom svetu. Stih nosi ritam nade i radikalnog opraštanja, pozivajući na ponovni početak bez sagorevanja i nepotrebnih povreda. To je proslava neranjivosti i čežnje za čistim, nestvarnim emotivnim resetom.
3. Suzana
„Zaboravljam da te podsetim, da sutra se spremam da idem na put, sutra biću daleko od sećanja”
Ova pesma funkcioniše kao intimna ispovest i dirljiv, pretihi dijalog sa samim sobom ili osobom koja odlazi u zaborav. Kroz motiv pakovanja kofera i odlaska na put, Bojana zapravo opisuje distanciranje od sopstvenih sećanja i ranjivosti. Stihovi nose introspektivni mir i eleganciju nekoga ko je spreman da napusti prošlost, čak i kada to znači zaboraviti najvažnije opomene.
4. Noćni program
„Sutra od tebe tražim lepši zalazak Sunca, pred vrelu noć, kroz koju letimo u prošlost”
Prožeta atmosferom sitnih sati i usamljenosti, pesma “Noćni program” hvata trenutke u kojima se granica između mašte i stvarnosti briše. Potraga za blizinom u kasne sate sugeriše nostalgiju i bekstvo u dane koji su prošli, dok emotivni teret usamljenosti postaje teži sa svakim satom. Ovi stihovi nose prepoznatljivu setnost u kojoj se svi lako prepoznamo.
5. Sama
„Ti ćutiš preko puta mene, videh tu sliku sto puta”
Himalajski vrh njenje diskografije u smislu slavljenja ženske autonomije i prihvatanja sopstvene individualnosti. Ova pesma je manifest potpune slobode u kom se tišina preko puta više ne doživljava kao poraz, već kao trenutak konačnog razrešenja. Bojana sa ponosom bira da bude „svoja” i „ničija”, bez potrebe za spoljašnjom potvrdom ili kompromisima koji guše identitet.
6. Solita
„Solita, ako pitaš, ja sam solo, samo skitam”
Kao tamnija, španska srodnica numere “Sama”, “Solita” uranja u znatno tužnije slojeve samoće i lutalačkog duha. Dok preispituje sopstvene emotivne lomove, autorka ovde skitanje i soliranje ne prikazuje kao bekstvo, već kao jedini pošten način da se procesuira ljubavna introspekcija. To je pesma za sve noćne šetnje u kojima učimo da nam vlastito društvo bude sasvim dovoljno.
7. Svemirska Ljubav
„U noći mrtvih pesnika, na tamnoj strani sam Meseca, tamo svaki dah šapće samo tvoje ime”
Jedna od najdramatičnijih i najlepših numera sa albuma “Ljubav” nadilazi zemaljske okvire i opipava emociju koja je veća od svakodnevnog života. Bilo da stihove doživite kao posvetu partneru, prijatelju, nekome koga nikada niste preboleli ili sopstvenom detetu, pesma nosi duboki lični pečat i beskonačnu veru u istinsku pobedu ljubavi. Ona podseća da pravo osećanje sija čak i sa najcrnje, tamne strane Meseca.
Umetnost Bojane Vunturišević nije samo muzika – to je hronika naših najranjivijih stanja, sačuvana u stihovima koji ostaju da traju. Dok iznova preslušavamo njena izdanja i pronalazimo nove slojeve u dobro poznatim tekstovima, možemo samo neskromno da dodamo jedno – novi album nam je hitno potreban!!!
Napisao: Milan Lečić