Ima nečeg osvežavajuće hladnog u načinu na koji Konstrakta prilazi muzici – bez uobičajene estradne drame, ali sa hirurški preciznim uvidom u naše svakodnevne anomalije. Ona jednostavno nastavlja da radi ono što joj ide najbolje – da kroz autorsku lucidnost ogoli svu apsurdnost vremena u kom živimo. U susret novim koncertnim i umetničkim poglavljima, poput onog pred nama u MTS dvorani, 6. novembra , jasno je da Ana Đurić, uz još par umetnika, ne postoji u istom kreativnom univerzumu sa ostatkom estrade. Njena umetnost je istovremeno hladna analiza društva i topla, ironična dijagnoza naših svakodnevnih sunovrata.
Platforma KZE26, objavljena početkom godine, služi kao centralna tačka ove pobune – radikalni otpor i bunt nametnutim sistemima, okoštalim institucijama i iscrpljujućoj trci sa takmičenjima, uz svesnu potragu za dostojanstvom i alternativnim prostorom u eri post-istine. Njena trilogija pesama, s početka ove godine, funkcioniše kao precizan triptih o svetu koji svesno žmuri pred sopstvenim kolapsom.
1. Slepi vode slepe: Kada katarza vodi direktno u “Klaud”
Prvi deo ovog triptiha, nastao u saradnji sa virtuelnim entitetom Hibrida, predstavlja jedno od najradikalnijih Konstraktinih ostvarenja. Inspirisana bezvremenom slikom Pitera Brojgela Starijeg, pesma donosi mučnu, ali hipnotišuću sliku lanca ljudi koji slepo prate vođu pravo u ambis.
Tekst beskompromisno udara na savremenu iluziju prosvetljenja. Kroz ironične reference na „žvakanje žalfije”, „mast od smole čempresa” i „kristale na treće oko”, naratorka odbija lažne alternative uz poruku: „Ne leči mi oči”. Jer, surova istina je da društvo zapravo i ne želi da progleda. Bekstvo u digitalni mehur, u udobnost i ušuškanost u krevet algoritma, prikazano je kao bezbolan pad u provaliju za ljude koji su izabrali da dobrovoljno oslepe.
Refren nosi direktan udarac u lice onima koji kroje javno mnjenje – „Šta je bilo slepci? Gde ste pošli, a?“… Svi ti simboli navigacije i moći postaju potpuno beskorisni u trenutku kada niko na čelu kolone zapravo nema ideju kuda je krenuo.
2. Srce (Hibrida): Mitološki ritual u hladnim tokovima
Ako je prva pesma hladna dijagnoza digitalnog bespuća, „Srce” donosi povratak telesnom, sirovom i bolno iskrenom. Ovde se Konstrakta bavi procesom unutrašnjeg čišćenja, odbijajući površnost moderne kulture koja traži instant-rešenja i brza zalečenja.
U središtu pesme je radikalan čin – umetnica vadi sopstveno srce i nosi ga na ritualno pranje u hladne, brze rečne tokove Balkana – Moravicu, Studenicu, Ibar, Drinu, Lim i Taru. Ta voda ima zadatak da spere nataloženu toksičnost, bol i teret. Stihovi „Dve godine plakaću” podsećaju da transformacija zahteva vreme i da se kroz tugu mora proći bez prečica.
Mesto na kom je srce zakopano ne ostaje mrtvo – iz njega niče beli ljiljan martagon, cvet iz senke. Konstrakta nam poručuje da najotporniji delovi naše ličnosti ne nastaju u pastelnim zonama komfora, već da rastu iz najdubljih i najtežih emotivnih lomova. Srce je opisano kao otporno i neuništivo, sposobno da nas, uz ožiljke, hibridno promeni i pripremi za oluje koje tek dolaze.
3. PRVA: Samoproglašeni suverenitet u eri post-istine
Završna reč triptiha, pesma „Prva”, predstavlja apsurdnu, brzu i briljantno ironičnu vožnju kroz istoriju, mitologiju i pop-kulturu. Naratorka ređa hiperbole bez premca – od toga da je bila Adam pa potom Eva, prva pobedila na frontu, Milunka, išla kod Đoganija, pa sve do merenja kvanta i pretvaranja u talas i pepeo.
Kroz ovu igru sa istorijskim i ličnim pozicijama, Konstrakta ismeva potrebu savremenog sveta i medija da se po svaku cenu bude šampion, pionir i prvi u svemu, makar se identitet gradio na čistoj fikciji. U svetu post-istine, gde su institucije i sistemi izgubili svaki kredibilitet, autorka nudi radikalan izlaz – samoproglašeni legitimitet.
Više ne tražimo pečat, dozvolu ni blagoslov države, tržišta, boga ili algoritma. Ako sistem proizvodi samo buku i konfuziju, jedini čin slobode jeste da se iz njega svesno izuzmeš. Pesma se, ipak, prizemljuje surovom i otrežnjujućom rečenicom – „Neće mi mnogo pomoći kad prva propadnem…”. Poruka je jasna. Propadanje je možda neminovno za sve nas, ali izbor načina na koji to činimo pripada nama. Dostojanstveno, pod sopstvenim uslovima, a ne kao statistika u tuđoj igri.
Zaključak: Dostojanstvo u doba opšteg mraka
Platforma KZE26 i ovaj triptih još jednom potvrđuju da Konstrakta ne pravi samo muziku, već stvara kompletne konceptualne prostore za razmišljanje. Dok nam se sa svih strana servira instant sreća i digitalna anestezija, ona nas nežno, ali beskompromisno hvata za ramena i pita – “Gde ste pošli, a?”
Umetnost bez povišenog tona, ali sa težinom olovnih zavesa – to je lekcija koju nemamo nameru da preskočimo. Takođe, čestitamo Konstrakti rođendan!
Napisao: Milan Lečić