Neke pesme traže da im posvetite pažnju, dok druge jednostavno pronađu svoje mesto u vašem danu. Nova numera MihaMihe, naslovljena rečju koja u sebi nosi čitave epohe balkanskih balada – „Esma“ – upravo je takav komad muzike. To je usamljenički, spori disko za one trenutke kada se misli vraćaju na ljude i stvari koje nismo sasvim ostavili iza sebe.
Na prvi sluh, staza kojom pesma vozi deluje poznato i neobično lagano – to je fin, nostalgični disko ritam koji vas drži u blagom njihanju. Ali ispod te moderne zvučne zavese, nemoguće je ne osetiti duboku, toplu nit slovenskog sevdaha. To nije narodnjački patos niti jeftin retro trik, već suptilan eho starih balkanskih motiva o ljubavi koja je prošla, ostavljajući za sobom samo prazan prostor i sećanje koje odbija da izbledi.
Ko je Esma?
Ime „Esma“ ovde deluje dvostruko. Sa jedne strane, ono pripada nekome koga ste voleli dovoljno da ga ni protok vremena ne pretvori u stranca, nekome ko je nastavio da živi u vama i onda kada je prestao da bude deo vašeg svakodnevnog života. To je ona vrsta ljubavi čiji se značaj možda tek naknadno razume, kada shvatite da neke ljude ne pamtite samo po onome što ste zajedno proživeli, već i po svemu što je u vama ostalo nakon njih. Sa druge, Esma je simbolični arhetip – skica za sve ono što smo usput izgubili, za bliskost koja nam je pobegla i za trenutke kada shvatimo da je vreme prošlo, a mi ostali zatečeni u sopstvenoj usamljenosti.
Korišćenjem ovako teškog, tradicijom natopljenog imena u savremenom muzičkom aranžmanu, MihaMih spaja dva sveta koji na papiru deluju nespojivo. Stari sevdah je uvek pevao o otvorenoj rani – ova pesma peva o onome što dolazi godinama kasnije – o modernoj, otupeloj boli.
Generacijski mir sa prolaznošću
Ono što „Esmu“ čini posebno privlačnom jeste mirno prihvatanje onoga što se ne može promeniti. Ovde nema agresije, nema glasnog plača niti patetičnog prenemaganja nad sudbinom. Vokalna interpretacija MihaMihe i stihovi Benjamina Krnetića nose dozu tihe svesti o tome da se neke stvari jednostavno ne mogu vratiti.
To je stanje duha u kom se lik ne bori protiv sećanja, niti ih gura od sebe. On im se svesno prepušta, pustivši da ih disko bas linija nosi kroz noć. Zvuči kao soundtrack za trenutke kada shvatiš da te tuga više ne lomi, već je postala deo tvoje svakodnevice – nešto poput omiljene stare jakne ili navike da piješ kafu sam.
MihaMih je sa „Esmom“ spakovao jednostavnu, gotovo iskonsku temu u izuzetno pitak i estetski besprekoran format. Pesma za kasno popodne, za vožnju bez cilja i za sve one neizgovorene reči koje na kraju ostanu da lebde u vazduhu.
Napisao: Milan Lečić