Kada uđete u muzej savremene umetnosti, podrazumevana društvena narav nalaže zauzimanje one dobro poznate, pretenciozne poze – ruka na bradi, blago nakrivljena glava i izraz lica koji lažira duboki uvid dok pokušava da dešifruje tajne univerzuma u jednoj crvenoj liniji povučenoj preko belog platna. Istorija umetnosti nas je dresirala da sa strahopoštovanjem pristupamo pravcima, da pedantno katalogizujemo poteze četkicom i da skrušeno klimamo glavom pred akademskom težinom institucija. Apsurd je nekada jedini pošten odgovor na svet koji shvata sebe preozbiljno. A onda, na tu uštogljenu i sterilnu scenu kroči Miki Solus, zagrebački kantautor, pa čitav taj uvaženi Panteon bez ikakve ceremonije skine u gaće.
Gurnuti u istu rečenicu impresionizam, ekspresionizam, kubizam i pizdamaterizam nije samo besramna jezička provokacija i leksički faul – to je precizno postavljena dijagnoza celokupne savremene kulture. Solus je uspeo da patentira pravac u kom se akademska uobraženost i salonski elitizam raspadaju u uličnom sudaru sa sirovom, bizarnom svakodnevicom. On pokazuje šta se dogodi kada umetnost konačno prestane da služi kao statusni dokaz nečije građanske učenosti i postane beskompromisno sredstvo za sprdanje sa samom ljudskom potrebom da se deluje važno, uzvišeno i duboko.
„časna sestra bit će Kylie Minogue, novinari će sprovod slikati za Vogue, pa da Amerika konačno sazna ‘ko je novi balkanski Dylan Bob”
Akademija pizdamaterizma
Obično kada sretnete novu pojavu na regionalnoj sceni, muzičkoj kritici i slušaocima je najudobnije da potraže poznatu referencu kako bi umirili sopstveni analitički aparat. Kažete da neko zvuči kao rani Haustor sa primesama indi-folka, ili da je reč o balkanskom Bob Dilanu koji je slučajno zalutao u hip-hop. Kod Mikija Solusa ta klasifikaciona mašinerija doživljava potpuni kolaps.
On naizgled bezbrižno ukršta rep, kabaretski džez, šansonu i alternativni pop. Njegov klavir zvuči kao da je izvučen iz dimom zagušenog zagrebačkog varijetea dvadesetih godina prošlog veka, dok preko tog virtuoznog, melodičnog kostura peva tekstove o mrtvim pesnicima, Robiju Prosinečkom, hrani, psima, Britney Spears, ili Facebook stranicama. To nije puki stilski crossover – to je čeoni sudar nespojivih svetova.
Ovaj članak svesno šaramo njegovim stihovima bez nekog rigidnog reda, jer pravila ovde samo smetaju. Jezički izraz Mikija Solusa leži u čistom, sirovom talentu za stilizaciju apsurda i pizdarije. Miki nema nikakvu potrebu da glumi neshvaćenog genija, niti da se pretvara kako iza svakog njegovog stihovnog ispada stoji neka teška filozofija.
Naprotiv, kompletan komični i umetnički napon nastaje upravo u tom kontrastu – o najbanalnijim, najbizarnijim pojavama peva se sa melodičnom elegancijom, salonskom dikcijom i akademizmom koji deluje kao da u Luvru drži svečano predavanje o renesansnom remek-delu.
„Melanija, za koga si se udala? Melanija, znaš li da tvoj muž je budala? Melanija, umjesto mladog muža udala si se za bogatoga starog puža.”
Zašto ovo nije samo gomila gluposti
Sam Miki je u više navrata u intervjuima napominjao kako mu je prosto zabavno da piše „gluposti” – odnosno stvari koje još niko nije izrekao ili su izrečene na izvezno bizaran način. Ali, stvoriti funkcionalan besmisao mnogo je teže nego napisati još jednu kliše ljubavnu pesmu o slomljenom srcu. Nije isto napisati bilo šta i pronaći temu koju drugi autori u širokom luku zaobilaze, pa joj dati oblik koji se urezuje u glavu. Pravi apsurd zahteva mnogo više mozga nego jeftina patetika.
U tome leži srce njegove umetnosti. Mikijev “besmisao” nije haotičan, on je pažljivo konstruisan kroz estetsku taktiku nagomilavanja detalja, naglih promena stilskog registra i neprekidnog sudaranja visoke kulture i pop-banalnosti u istom sekundu. Solus besprekorno oseća tačan trenutak u kom treba ubrzati ritam izgovaranja reči kako bi nagomilani detalji stvorili komični i zvučni pritisak na slušaoca.
Na sve to dolaze genijalni refreni koji su melodijski postavljeni tako da se lepe za mozak poput najkomercijalnijih radijskih hitova, dok se unutar samog teksta odvija potpun raspad zdrave logike.
Nije poenta tražiti skrivenu simboliku u svakom njegovom stihu ili glumiti detektiva koji u pesmi o pužu traži sociološku studiju o globalnom kapitalizmu. Poenta je uživati u tome kako su tempo, redosled reči i ponavljanje ukomponovani tako da proizvedu efekat koji nikada ne biste dobili iz nasumično bačenih rečenica.
„Ja sam Frank Zappa, ja sam John Lennon ja sam Spiderman, ja sam Venom ja sam Leonard Cohen, ja sam Jimmy Page na facebooku imam najveći fan page”
Svakodnevna frustracija kao pogonsko gorivo
U pesmi „Pun kufer”, Miki uzima sve one sitne, banalne iritacije koje nam na dnevnom nivou jedu živce i pretvara ih u oslobađajući, ritmični marš. Svakodnevno preterivanje postaje materijal za komediju. U umesto da piše patetičnu protestnu pesmu o nepravdi u društvu, on slika mikrosvet čoveka kom je prosto prekipelo od profesora, šaputanja i vlastitih bioloških ograničenja.
„Pun mi je kufer profesora bahatih i ljudi, koji mi u knjižnici vole šaptati jer, slabo čujem, sjeban mi je sluh, za deset godina bit ću k´o Beethoven gluh”
Ova tirada izvučena iz svakodnevice funkcioniše kao ventil. Ponekad nam je samo potreban neko ko ume da naglas izgovori sve naše sitne nesuglasice. Miki uzima situaciju u kojoj bi se većina ljudi iznervirala i pretvara je u karikaturalni spektakl u kom sebe već vidi kao gluvog Betovena. To je taj prepoznatljivi Solusov potez – uzeti ličnu ili kolektivnu frustraciju, napumpati je do apsurda i vratiti je publici kao zabavu.
Ta ista sposobnost da demontira klišee dolazi do izražaja i u trenucima kada se Miki uhvati u koštac sa ljubavnom tematikom. Čak i kada peva turobne i uslovno rečeno „tužne” romantične pesme, on to radi na potpuno jedinstven i nepogrešivo sarkastičan način. Iza svakog njegovog osmeha uvek viri malo ironije, ali nikada laž. Umesto izlizane patetike i sladunjavih metafora, njegova ljubavna lirika natopljena je ciničnim opaskama, fetišizacijom nebitnog i uličnom iskrenošću koja, uprkos svom sprdanju, uspeva da ostane neobično topla i estetski lepa. Ljubav je uvek pomalo smešna stvar kada odlučimo da skinemo ružičaste naočare. Miki ne peva o idealizovanoj ljubavi iz bajki, već o onoj stvarnoj, nespretnoj i pomalo smešnoj, gde se tuga meri kroz sitnice i nemogućnost da se sopstvena osećanja shvate isuviše dramatično.
Tako ukomponovan, pasus ne samo da produbljuje sliku o njegovom opusu, već pokazuje da njegov stil nije jednodimenzionalna parodija, već autentičan senzibilitet koji funkcioniše u svim žanrovskim registrima.
Bojim se muzičkih kritičara: Parodija koja razoružava
Posebno mesto u njegovom opusu za uzima pesma „Bojim se muzičkih kritičara”. U njoj Solus pravi briljantan autoironičan obrt – izmišlja glas muzičkog kritičara koji pokušava da demonstrira svoj elitistički autoritet, dok istovremeno i sebe i čitav taj proces procenjivanja umetnosti pretvara u čistu parodiju.
„Ja sam muzički kritičar, volim The Clash Leonarda Cohena i Mode Depeche, volim Dylana, Spreengsteena uvečer, a Miki Solus je totalno smeće”
Ovim potezom Miki izvodi vrhunski manestar – parodija razoružava kritiku. Ako autor sam prvi ismeje sopstveni rad, svoj ukus, žanrovske pretpostavke i kompletnu reputaciju, on oduzima svima drugima moć da ga ponize ili shvate isuviše ozbiljno. To ne znači da je kritika sama po sebi nevažna, već da Miki odlično razume komični potencijal čitavog tog uvaženog rituala u kom neko sedi sa beležnicom i presuđuje šta je „prava umetnost”, a šta je „smeće”.
Zašto nam je Miki Solus neophodan?
U svetu u kom je alternativna scena često sklona mučnom zagledanju u sopstveni mrak, a pop industrija opterećena štancovanjem jednoličnih estradnih klišea, Miki Solus dođe kao preko potreban proređivač vazduha.
Njegova muzika nam daje dozvolu da se smejemo, da ne moramo uvek i po svaku cenu tražiti dubokoumnu simboliku, te da shvatimo kako je autentični, pismeni apsurd nekada znatno pošteniji i oslobađajući od svake usiljene ozbiljnosti. Kroz njegove instrumente, šansonjerski cinizam i britko oko za sitnice, dobijamo autora koji savršeno vlada zanatom i sopstvenim izrazom.
Napisao: Milan Lečić