U trećoj epizodi serijala “Iz pesmarice” – gde sklanjamo zvučne pejzaže i podvlačimo najlepše stihove savremene muzike – fokusiramo se na rukopis Ivana Jegdića.
Dok se većina savremene scene trka u tome čiji će tekst lakše skliznuti niz pamćenje i stati u trajanje jednog Tik-Tok skrola, rukopis Ivana Jegdića deluje kao da je isklesan u potpunoj izolaciji od aktuelnih trendova. On funkcionše kao autor arhaične, gotovo epske težine – pisac koji ne popunjava prazne metre u matrici, već slaže stihove sa preciznošću i instinktom starinskih pesnika čije reči ostavljaju stvarni ožiljak. O tome smo već malo govorili na našoj stranici, pa je i red da jednu epizodu ovog serijala posvetimo upravo njegovim stihovima.
Kada biste sa njegovih pesama skinuli sve instrumentalne slojeve i ostavili samo goli tekst na papiru, pred vama ne bi ostali muzički šabloni, već autentični stihovi koji izgledaju kao da dolaze iz neke zbirke poezije. Jegdić barata jezikom na način koji podseća na stare majstore reči, gde svaka slika ima svoju težinu, a svaka pauza svoj razlog. Njegovi stihovi ne podilaze publici, već traže pažljivo slušanje i prepoznavanje.
Za ovonedeljno izdanje rubrike Iz Pesmarice, izdvojili smo sedam stihova Ivana Jegdića koji (po našem mišljenju) najbolje oslikavaju njegov pesnički rukopis i dubinu njegovog izraza.
1. “Bolji čovek”
„Rane, sam svoje lečim pored obale / Zar se ovako bolji čovek postaje?”
Ovo pitanje odzvanja kao centralni motiv tihe pobune protiv uverenja da nas svaka patnja nužno oplemenjuje ili leči. Ivan ovde piše o onom bolnom trenutku kada shvatimo da je vreme za odlazak, prepoznajući teret prošlosti i gubitak sopstvenog mira u pokušaju da spasemo druge. Stihovi nose dirljivu, setnu introspekciju o paralizi duha koja nastaje kada isuviše dugo živimo u senci tuđih očekivanja.
2. “Dezerter”
„Dragi kralju, najteže se borbe vode, znaj, u našim glavama / One traju, do kraja života svakog dana, nema primirja”
Smeštena u daleku prošlost, i napisana iz perspektive pojedinca koji svesno odbija da učestvuje u besmislu sukoba, ova pesma preispituje temu moralnog integriteta. Obraćajući se autoritetima, lirski subjekat jasno stavlja do znanja da neće ginuti za tuđe interese niti za zemlju koju nije birao. Naslov pesme ovde gubi negativnu konotaciju izdaje i postaje čin lične hrabrosti. Biti dezerter u ovom kontekstu znači sačuvati sopstvenu čovečnost kada se svet oko vas urušava.
3. “Ne budi me”
„Ne kuni me, nek bude sve baš kako sam hteo, neka čuju me”
Stihovi pesme „Ne budi me” donose ogoljenu i melanholičnu ispovest o emotivnoj ranjivosti i pokušaju da se sačuva barem mrvica mira nakon emotivnog sloma. Ovo je tihi vapaj da se ne naruši stvorena iluzija ili prividna sigurnost u kojoj se subjekat nalazi. Smešten između jave i sna, san za njega postaje jedino preostalo utočište od surove realnosti gubitka, napisan bez ijedne suvišne reči. Nešto poput Laze Kostića koji svira gitaru i bavi se savremenom muzikom.
4. “Milena”
„Draga Milena, u krošnji su moja rebra, napravićeš od njih novog čoveka.”
Pismo Mileni predstavlja čistu poeziju i preplet intimnog stradanja, lepote i preispitivanja. Pevajući iz perspektive nekoga ko preuzima krivicu za kraj jednog odnosa, Jegdić gradi vizuelno moćnu i potresnu pesničku sliku koja se urezuje u pamćenje, pokazujući svu raskoš svog narativnog dara. Ovoj pesmi smo se detaljnije posvetili u jednom od prethodnih tekstova.
5. “Jedno mesto”
„Ima jedno mesto gde šta god da dotakneš / Pod prstima se raspadne / I starci mole se, da što brže prođe svaka noć.”
U pesmi „Jedno mesto”, Jegdić slika turoban, gotovo apokaliptičan pejzaž okruženja u kom je proleće samo izgovor za sopstvene padove, a bolnice i tišina svedoče o opštem propadanju. Stih o mestu na kom se sve pod prstima raspada jeste slika kolektivne anksioznosti i prostora iz kog je nadahnuće nestalo, a borba se svela na puko preživljavanje noći.
6. “Vatra i Ništa”
Konačno su došli da mi dušu izmere / Da mi krv u zlato što ne sija pretvore.
Ovo je suptilna metafora o prolaznosti i neuhvatljivosti emocija. Vatra kao simbol strasti i života neumitno sagoreva u ništavilo, ostavljajući za sobom samo pepeo. Kroz ove stihove provlači se duboka melanholija i preispitivanje odnosa između onoga što smo uložili u druge i praznine koja ostaje kada se sve ugasi, podsećajući nas na to koliko je teško pronaći nešto trajno u prolaznim stvarima.
7. “Rosa (ft. Blank)”
„Jesu li ovo moje kosti, il’ su zveri ispred dveri mojih otele mi dan?”
U duetu sa Blankom, ova pesma donosi spoj tuge i mračnih, gotovo jezivih pesničkih slika. Jegdić unosi specifičnu melanholiju i vapaj, dok Blankov autorski izraz dodatno produbljuje atmosferu, potvrđujući ga kao izuzetnog pisca čiji stihovi podjednako vešto pronalaze put do onih najneprijatnijih, ali i najiskrenijih delova ljudskog iskustva. Zajedno grade mračan svet u kojem se prepliću strah, preispitivanje sopstvenog identiteta i osećaj da je unutrašnji mir otet od strane spoljašnjih sila.
…
Ono što Jegdićev rukopis na koncu čini dragocenim nije samo zanatska preciznost, već i hrabrost da se stihom ogoli ranjivost, bez potrebe da se ona dodatno naglašava ili pretvara u patetiku. Njegova poezija ne pokušava da ulepša ono što boli, niti da čitaocu unapred odredi način na koji bi trebalo da je doživi. Naprotiv, u njoj postoji izvesna jednostavnost koja nimalo ne umanjuje složenost osećanja o kojima govori, već im dopušta da ostanu nedovršena, protivrečna i ljudska.
Možda upravo zbog toga ovi stihovi ne stare zajedno sa promenama muzičkih trendova i prolaznim senzibilitetima epohe u kojoj su nastali. Njihova vrednost ne iscrpljuje se u melodiji kojoj su povereni, niti zavisi od vremena i okolnosti u kojima ih prvi put čujemo. Oni nastavljaju da postoje i izvan pesme, kao rečenice kojima se vraćamo kada sopstvenim rečima ne umemo sasvim da obuhvatimo ono što osećamo. A kada stih uspe da pronađe takvo mesto u nečijem unutrašnjem svetu, on prestaje da bude samo deo tuđeg autorskog izraza i postaje nešto mnogo ličnije – poezija koja, svaki put kada je ponovo pročitamo ili čujemo, pronađe drugačiji put do nas.
Napisao: Milan Lečić