Živimo u eri u kojoj je reč doživela najčudniji preobražaj u svojoj istoriji – nikada se u ljudskoj civilizaciji nije više pisalo i čitalo na ekranima, a nikada književnost nije bila potisnuta u dublju, hladniju marginu. Živimo u doba kulta nečitanja. Književno delo – nekadašnji stub intelektualnog i duhovnog identiteta – svedeno je na estetski rekvizit, pozadinu za fotografiju na društvenim mrežama ili, u najboljem slučaju, na rečenicu od četrnaest reči istrgnutu iz konteksta i nalepljenu preko videa na TikToku. Kada svet konzumira samo citate, sam proces čitanja više se ne doživljava kao unutrašnji rad, već kao nepotrebna potrošnja vremena.
Ipak, najporažavajući simptom ove kulture nije sama brzina kojom živimo, već ponos koji je spakovan u “nepismenost”. Skoro svako od nas je u društvu naleteo na onaj specifičan profil savremenog čoveka – samouveren, energetski do maksimuma navijen, neretko “izgasiran”, koji sa nesmotrenim trijumfom izgovara rečenicu – „Braćala, ja u životu nisam pročiTao nijednu jedinu knjigu.” Ta rečenica se ne izgovara sa stidom, niti kao skromno priznanje o sopstvenom ograničenju – ona se izgovara kao dokaz snalažljivosti, kao orden ulične mudrosti i svedočanstvo da je taj pojedinac prevario sistem. Poruka iza tog stava je jasna – dok ste vi gubili vreme na tuđe fiktivne svetove i prašnjave stranice, ja sam živeo prave stvari. To je kulminacija kulture koja brka funkcionalnu operativnost sa intelektualnom dubinom.
Kada deca prestanu da sanjaju
Problem kulta nečitanja ne počinje u trenutku kada odrasli ljudi odluče da umesto romana gledaju kratke video-forme od trideset sekundi – on počinje znatno ranije, u školskim klupama i dečijim sobama. Deca danas ne čitaju manje zato što su generacijski „lošija” ili „dekoncentrisanija”, već zato što je njihova pažnja od najranijeg detinjstva sistematski trenirana na konstantni, agresivni pritisak vizuelnih i audio stimulusa. Kada mozak od malih nogu naviknete na nagradu koja stiže svake dve sekunde pri pokretu prsta, susret sa lektirom od tri stotine strana ne deluje samo dosadno, već i fizički naporno i mentalno neprijatno.
Zašto je to duboki, strukturalni problem za jedno društvo? Zato što čitanje nije puka veština prepoznavanja slova i sklapaja rečenica;m – čitanje je jedina poznata tehnologija koja primorava ljudski mozak da aktivno gradi sopstveni vizuelni i emotivni hram. Kada gledate film ili kratak video, vizuelni sadržaj vam je prodat gotov – vi ste pasivni primalac tuđe imaginacije. Kada čitate tekst u kom piše „kuća na kraju ulice bila je mračna”, vi ste ti koji u svojoj glavi morate da sagradite tu kuću, da joj date boju fasade, miris vlage i senke. Gde je ta kuća? Da li oko nje ima nečega? Da li je pas u dvorištu? Kada deca prestanu da čitaju, ona ne gube samo vokabular – ona gube kapacitet za unutrašnju vizuelizaciju, gube sposobnost dugotrajne empatije i postaju nesposobna da procesuiraju složene, višeslojne misli koje ne mogu da stanu u jednu prostopropireću parolu.
Može li književnost promeniti formu bez gubitka duše?
U tom i takvom svetu, pred svakim ko danas pokušava da piše o književnosti – bilo kao esejista, kritičar, novinar, ili samo neko ko to voli – stoji skoro nemoguć zadatak. Kako prići romanu ili složenom eseju i predstaviti ga publici koja gubi neurološki kapacitet za dugačke tekstove? Da li kritika mora da postane kraća, bučnija i površnija da bi preživela? Da li knjiga mora da se „proda” kroz formu brze preporuke od tri rečenice?
Odgovor na ovo pitanje zahteva opreznost. Ako književna reč pristane na uslove moderne medijske industrije – ako počne da skraćuje svoje misli, izbacuje rukavce, ukida digresije i prilagođava se ritmu aplikacija – ona prestaje da bude književnost i postaje samo još jedan oblik digitalne buke.
Književnost ne sme da se izvinjava zbog svoje dužine, niti zbog truda koji zahteva od čitaoca. Njena snaga je upravo u tome što je ona antiteza savremenom ritmu. Pisati o književnosti danas ne znači prepisivati radnje i praviti top-liste – to znači pisati sa takvom vrstom opservacione oštrine i stilske lepote koja će čitaoca podsetiti šta je sve izgubio dok je skrolovao. Esej o knjizi ne sme biti sterilni prikaz iste – on mora biti poziv na arheološko iskopavanje sopstvenog duha u njoj.
Zašto ne postoji loša knjiga i zašto je svaka stranica bitna?
U krugovima uske književne elite često postoji sklonost da se knjige strogo dele na vrednu umetnost i bezvredno štivo. Međutim, u svetu koji gubi kontakt sa pisanom rečju, ta podela gubi svoj primarni značaj. Sa stanovišta unutrašnjeg razvoja pojedinca, ne postoji loša knjiga. Čak i najjednostavniji trivijalni roman, najjeftinija naučna fantastika ili melodrama nose u sebi čaroban element čitanja – zahtevaju od čoveka da sedne u tišini, ode od spoljašnjeg sveta, gleda u crne znakove na belom papiru i iz njih u svojoj glavi gradi svoj svet.
Svaka pročitana knjiga – bez obzira na njen umetnički domet – jeste ostavljeni trag u svesti. Ona uči mozak strpljenju, razvija unutrašnji dijalog i nudi svest o tome da van naše trenutne, uske stvarnosti postoje i drugi ljudi, druga vremena i drugačiji načini osećanja sveta. Onaj koji je pročitao makar pedeset prosečnih romana uvek će imati bogatiju unutrašnju mapu od onoga koji sa ponosom ističe da nije pročitao ništa, jer je prvi barem pedeset puta izašao iz sopstvenog ega i nastanio tuđu perspektivu.
Lepota koja ne traži opravdanje
Na kraju, književnost je prelepa iz jednog prostog, nedodirljivog razloga – ona je jedini medij u kom jedan čovek, koji je živeo pre tri stotine ili pre tri godine, može da pošalje svoju najintimniju, najprecizniju misao direktno u glavu čoveka koji sedi u gradskom prevozu danas. Bez posrednika, bez režisera, bez glumaca i bez algoritma. Samo jedan glas koji govori drugom glasu u potpunoj tišini.
Kult nečitanja je, u svojoj suštini, kult osiromašenja sopstvenog bića. On nam nudi brzi dopamin i privid da sve znamo jer smo pročitali tri zvučna citata i pogledali sažetak na internetu. Ali, citat je samo otrgnuti list sa drveta – on ne donosi hladovinu, niti nosi miris kore i zemlje iz koje je izrastao. Zato pisati o književnosti danas ne znači braniti prašnjave police biblioteka, već podsećati ljude da izvan ovog brzog, sintetičkog sveta i dalje postoji čitav jedan univerzum dubine, tišine i slobode koji ih čeka – samo ako imaju hrabrosti da otvore prvu stranicu i ostanu tu neko vreme.
Dodatak:
Ovo su knjige koje ne zahtevaju posebnu pripremu, sate slobodnog vremena ni prethodno čitalačko iskustvo – dovoljno je samo malo radoznalosti i volje da se okrene prva stranica. Bilo da biraš kratki klasik, savremeni roman ili priču koja se čita u jednom dahu, možda baš neka od njih bude početak jedne lepe čitalačke navike.
Napisao: Milan Lečić