Ova navika, ako se uopšte tako može i nazvati, stigne sasvim neprimetno, u onom sivom međuprostoru između svesne odluke da se ode na spavanje i potpune neurološke kapitulacije pred ekranom. Sat pokazuje 02:47. Uobičajene društvene mreže koje koristimo više nemaju šta da ponude – estetski ispeglani snimci, političke analize i životni saveti uspešnih ljudi postali su premalo zabavni ili previše naporni za mozak koji je potrošio sve svoje kapacitete. I tada, kroz algoritamski procep, na ekranu se pojavljuje prvi kadar – biznismen jabuka u suzama zatiče svoju suprugu, atraktivnu jagodu sa krupnim očima, u krevetu sa komšijom limunom. Priča nema glumu, nema žive aktere, nema scenario koji je napisao čovek, a vokalna sinhronizacija je generisana sintetičkim AI glasom koji zvuči beskrajno “krindž”. Pa ipak, tvoj i moj palac prestaju da skroluju. Sledi epizoda dva, pa epizoda tri. Do pola četiri ujutru, bez ikakvog racionalnog objašnjenja, ti si svedok kompletne šestosezonske porodične drame tropskog voća, duboko uvučen u sapunicu o izdaji, opraštanju i tragičnim odlukama jedne jagode.
Ujutru, kada te zapljusne svetlost dana i kada uđeš u kancelariju, među prijatelje ili na društvene mreže gde se pažljivo gaji imidž urbane, intelektualno radikalne i estetski sofisticirane osobe, ovaj noćni događaj postaje tvoja najstrože čuvana tajna. Priznaćemo da smo gledali sporu pretencioznu dramu od tri sata, priznaćemo da smo slušali opskurni post-pank iz Istočnog Berlina ili čitali teške sociološke eseje. Ali niko neće izgovoriti rečenicu „E, sinoć sam do tri ujutru gledao kako AI ananas vara svoju ženu sa borovnicom i ostaje bez posla.” Otkud taj duboki, fizički osećaj srama prema sadržaju koji je u svojoj suštini toliko besmislen da bi morao biti potpuno bezopasan?
Trijumf čistog narativa nad estetskom fasadom
Da bismo razumeli ovaj “sram”, moramo prvo razumeti šta se zapravo događa u našem mozgu, ako uopšte imamo mozak u tom trenutku, dok gledamo ove generisane voćne drame. Savremena vizuelna kultura nas je naučila da umetnost i zabavu procenjujemo kroz njihovu formu – kroz kvalitet produkcije, glumu, estetsku kompoziciju kadra i društvenu verifikaciju. Međutim, AI sapunice sa voćkicama potpuno ogoljuju primarni ljudski impuls za pričanjem priča, makar i onih besmislenih i predvidivih. One odbacuju sve formalne zahteve industrije zabave i na najlakši način okupiraju mozak.
Dramski sukob u tim video-snimcima je toliko bazičan, toliko prastar i univerzalan da pogađa direktno u najstarije slojeve naše psihe. Izdaja, prevara, tajna, laž, osveta – to su temelji na kojima počivaju Aristotelova Poetika, Šekspirove tragedije i narodne epske pesme. Kada AI algoritam generiše priču o jabuci i jagodi, on ne izmišlja ništa novo – on uzima arhetipsku matricu ljudske drame i kači je na najapstraktnije moguće nosioce. Izbor voća ovde nije slučajan. Voće je neutralno, nema rasu, nema klasu, nema istorijski kontekst i nema stvarni ego. Zato je identifikacija paradoksalno brža i čistija – emotivna struktura prevare ostaje nepokrivena živim glumcem prema kome bismo imali estetsku ili ličnu odbojnost. Možemo da preziremo lošeg glumca u seriji, ali ne možemo da analiziramo „glumu” jedne pomorandže. Zvuči jezivo.
Arheologija srama: Zašto kriješ da te to pokreće?
Sram koji osećamo nakon tri sata provedena uz generisano voće ne dolazi iz činjenice da smo „traćili vreme” – vreme traćimo i na hiljade drugih načina koje sa ponosom objavljujemo na mrežama. Sram nastaje u momentu kada shvatimo koliko je naš složeni, obrazovani i intelektualno nadgradjeni um zapravo jeftin na nivou bazičnih nadražaja. Ako provedeš godine gradeći stil, čitajući knjige, birajući odeću i pazivši kakav sadržaj deliš sa svetom, a onda te u tri ujutru u potpunom neurološkom nokautu uhvati priča o AI banani koja pati za svojim detetom, ti si zapravo prinuđen da priznaš samom sebi da je tvoja intelektualna konstrukcija samo tanka glazura premazana preko biologije koja reaguje na najprostiji dramski zaplet.
To je sudar između onoga što mislimo da jesmo i onoga što naš mozak traži kada mu skinemo sve društvene kočnice. U tri ujutru, kada je kortizol nizak, a voljni momenat potpuno iscrpljen svakodnevnim odlukama, mi više nemamo snage za kontekst. Ne želimo metafore, ne želimo subverziju, ne želimo zapravo ništa. Želimo da znamo da li će ananas saznati istinu. Ta potreba za rezolucijom – za razrešenjem sukoba koji je postavljen u prvih pet sekundi snimka – predstavlja osnovni mehanizam preživljavanja naše pažnje. Sramota je u tome što shvatamo da nas je izmanipulisala mašina koja nema svest, koristeći priču o predmetima koji nemaju život.
Sintetička hiper-dramaturgija i kraj iluzije autentičnosti
Ove voćne sapunice predstavljaju i prvi autentični oblik sintetičkog folklora. Nekada su se priče prenosile pored vatre, gde je pripovedač u hodu prilagođavao radnju reakcijama publike. Danas algoritam radi potpuno istu stvar, samo sa zastrašujućom preciznošću i na masovnom nivou. On meri u kojoj sekundi gubimo pažnju i automatski pojačava ulog – ako gledalac hoće da skroluje u četvrtoj sekundi, u petoj sekundi voćkica mora da doživi nesreću, ode u zatvor ili otkrije da joj je brat bliznac zapravo limun.
To je hiper-dramaturgija. Svaka sekunda je natopljena maksimalnim ulogom. U klasičnom filmu potera ili konfrontacija traže izgradnju likova, uvod i razradu – ovde uvod traje dve sekunde, a kulminacija se dešava u svakoj epizodi. Mi ne gledamo te snimke zato što mislimo da su dobri, nadam se, već zato što su projektovani da eliminišu svaki prazan hod u kom bi naš mozak stigao da postavi pitanje – „Šta ja ovo, dođavola, radim sa svojim životom?” Zato se serijal gleda u dahu, od prve do sedamdeset i sedme epizode, bez pauze za razmišljanje. Trajanje od petnaest do trideset sekundi po snimku stvara iluziju da uvek možemo da stanemo – „samo još ova jedna da vidim da li će ga izbaciti iz kuće” – a ta iluzija nas drži budnima do prvih jutarnjih autobusa.
Tiha uteha u svetu bez kontrole
Na samom dnu ovog fenomena leži nešto još dublje i intimnije od običnog gubitka pažnje. Živimo u svetu koji je pretrpan stvarnim, nerešivim i teškim dramama. Naše lične finansije, odnosi, karijere i globalne krize nemaju jednostavne zaplete, niti imaju jasne negativce i sigurne srećne završetke. Sve je zapetljano, sporo i puno pritiska koji ne popušta. U takvom okruženju, svet voćkica nudi terapeutsku jednostavnost.
U tom svetu, pravda je brza, emocije su jasne, a sukobi se rešavaju pred našim očima u nekoliko minuta. Znamo ko je izdao, znamo ko je povređen i znamo kakav je kraj, ali svakako nastavljamo da gledamo. Gledanje sedamdeset i sedam epizoda ove nadrealne drame u tri ujutru nije ništa drugo do nesvesni beg u prostor u kom je sve narativno kontrolisano, ma koliko bilo apsurdno. Zato, sledeći put kada uhvatiš sebe kako u sitne sate sa napetošću pratiš sudbinu jedne jagode, nemoj kriti ekran od samog sebe. Nisi poludeo, niti si izgubio ukus. Samo si na najčudniji i najmoderniji mogući način potvrdio staru istinu – ljudski mozak će uvek, bez obzira na cenu i formu, tražiti priču koja mu obećava da na kraju sve ipak ima nekog smisla.
Budimo potpuno iskreni. Sve ovo je skroz, do kraja i bez ikakve zadrške – apsolutno besmisleno. U tom kasnom noćnom satu mi više uopšte ne postojimo kao razumna bića, kao pojedinci sa ličnošću, ukusom ili kritičkim mišljenjem. Naš identitet se gasi, a um se svodi na prosti mozak puža koji reaguje samo na najprostije svetlosne i emotivne nadražaje. Dobrovoljno se prepuštamo najlakšoj, najjeftinijoj i najapsurdnijoj mogućoj stimulaciji dok nam mašina direktno u potiljak ubrizgava čist dopamin izgrađen na ničemu. I to je, kada malo bolje razmisliš, zapravo strašno. Strašno je saznanje koliko je malo potrebno da se čitava naša ljudska i intelektualna struktura rasprši u prah pred ekranom telefona. Da mi je neko samo pre nekoliko godina rekao da ću jednog dana sedeti i pisati iole ozbiljan tekst o AI jagodama koje spletkare, varaju i plaču sa limunom, rekao bih mu bez razmišljanja da je kompletna budala. A evo nas, u tri ujutru, dok skrolujemo dalje i čekamo rasplet.
Napisao: Milan Lečić