I
U istoriji književnosti postoje dela koja ne stare. Ona ne pripadaju samo epohi u kojoj su nastala, niti se mogu zaključati u arhivske vitrine prošloga veka. Takvi tekstovi čekaju u potaji, vrlo strpljivo, sve dok se društvene okolnosti ponovo ne dovedu u identičan, tragičan krug – a onda, sa neprocenjivom i surovom preciznošću, ponovo počnu da opisuju našu svakodnevicu. Ako iz bilo kog razloga do sada niste uzeli u ruke „Životinjsku farmu” Džordža Orvela, ili ste je davno preleteli kao obaveznu školsku lektiru, ovo je trenutak kada to štivo više nije pitanje opšte kulture. Postalo je pitanje osnovne intelektualne higijene.
Orvelov kratki roman nije tek puka satira na jedan konkretan istorijski režim. To je univerzalna anatomija društvenog pristanka, precizan uzorak kako se ideja slobode preobražava u sopstvenu suprotnost pod teretom tišine, neznanja i svesne otupelosti. Mi obitavamo u njegovoj divljačkoj i nesrazmerno svirepijoj verziji – u hardcore izdanju “Životinjske farme”, u kom je obor postao estradna strahovlada, a papkari više i ne pokušavaju da sakriju da su preuzeli farmu zarad sopstvenih interesa.
II
Oni koji još nisu pročitali ovo delo obično veruju da se tiranija uspostavlja preko noći, uz grmljavinu i eksplicitno ukidanje svih prava. Orvel nam, međutim, otkriva mnogo opasniji i suptilniji mehanizam – tiranija dolazi nečujno, kroz postepeno i neprimetno prepravljanje pravila na zidu, dok farma spava.
U basni, Sedam Zapovesti koje su garantovale jednakost i dostojanstvo nisu srušene odjednom. One su prekrajane jedna po jedna, u gluvo doba noći, uz naknadna objašnjenja i logičke gimnastike koje su stadu plasirane narednog dana, najmanje deset puta dnevno. Na kraju, od celokupnog moralnog kodeksa ostala je samo jedna rečenica: „Sve životinje su jednake, ali neke su životinje jednakije od drugih.”
Ako prepoznajete ovaj mehanizam u svakodnevnom deformisanju istine, u retorici gde se neuspesi proglašavaju za pobede, padovi za istorijske uspehe, a odgovornost za sopstvene postupke uporno izbegava, to je zato što živimo u istom ontološkom okviru. Orvel nas uči da najopasniji oblik neslobode nije onaj u kom ti je zabranjeno da govoriš, već onaj u kom ti je oduzeto pamćenje šta je bilo juče, pa više nemaš referentnu tačku u odnosu na koju bi imenovao laž.
III
U klasičnom mitskom predanju, oni koji su preuzeli upravljanje posedovali su bar kakvu-takvu, makar i mračnu, intelektualnu prednost u odnosu na ostatak stada – umeli su da čitaju zvezde, sastavljaju proglase i vode računovodstvo. U našoj savremenoj, oživljenoj basni dogodila se, međutim, pobeda bezumlja nad razumom.
Visoku kulu nisu zaposeli mudraci, pa ni lukavi diplomati, već ljudi čija se jedina politička vrlina sastoji u apsolutnoj, slepoj odanosti vrhovnom. Nastupio je poredak u kom je neznanje postalo osnovni preduslov za napredovanje, a prostakluk i osornost jedine kvalifikacije za upravljanje zajedničkim dobrima. Na mestima sa kojih se odlučuje o vodi, hlebu i životu jednog stada sede oni koji javni govor svode na parole, nosioci lažnih znamenja, čiji politički horizont ne doseže dalje od očuvanja sopstvene moći. Ta elita ne gradi autoritet na znanju i odgovornosti, već na strahu, pritisku i odsustvu političke odgovornosti.
IV
Vrednost ponovnog čitanja ove knjige leži u njenoj nepogrešivoj karakterizaciji kolektivnog duha. Onda tako imate Cvičela kao personifikaciju propagande i medijskog inženjeringa. To je glas koji neprekidno ubeđuje zajednicu da su brojke o proizvodnji rekordne, da je hrana slađa nego ikada i da je svaka sumnja u rukovodstvo zapravo direktan poziv na povratak starog, ozloglašenog vlasnika.
Onda Bokser, pošteni, neumorni i naivni radni konj čija se čitava životna filozofija svodi na dve rečenice – „Radiću još jače” i „Vođa je uvek u pravu”. Njegova sudbina i jeste najmračnija pouka romana.
Na posletku, Ovce – simbol onih koji su naučene parole prihvatili kao zamenu za sopstveni sud i koji, u ključnim trenucima, svojim horskim ponavljanjem zaglušuju svaki kritički glas.
Prepoznavanje ovih tipova u našem javnom prostoru nije vežba iz književne analize. To je oštar, otrežnjujući uvid u to kako funkcioniše društvo u kom se obrazovanje i kultura potiskuju na margine, dok se poslušnost i ponavljanje gotovih parola nagrađuju više od kritičkog mišljenja.
V
Zašto sada treba da pročitate ovu knjigu, po treći, sedmi ili prvi put? Zato što se Orvelova basna ne završava trijumfom. U završnoj sceni, dok prasići sede za stolom, piju vino i igraju karte sa onima protiv kojih su se nekada borili, ostale životinje gledaju sa čoveka na prase, pa sa praseta na čoveka, ali više ne mogu da naprave razliku.
Čitanje „Životinjske farme” u ovom trenutku jeste čin prevencije – način da na vreme prepoznamo propagandnu matricu, odbijemo ulogu dresiranog stada i sačuvamo sopstvenu autonomiju misli. Tvoja misao je, kakva takva, samo tvoja.
Za sve one koji odbijaju da im se zapovesti sa zida menjaju pred očima, za sve koji razumeju da je dostojanstvo važnije od privida sigurnosti i džaka žita, i za sve ljude koji ovih dana čitaju svet oko sebe sa potpunom jasnoćom – ako još niste, sada je pravo vreme. Pročitajte je, podelite je i zapamtite njene lekcije pre nego što 25. oktobra budete donosili odluku o tome u kakvoj zajednici želite da živite.
Napisao: Milan Lečić