Živimo u eri u kojoj je tehnološki napredak doveo do opasnog sociološkog jaza i raseda između nas i najstarijih. Dok mlađe generacije, odrastale u digitalnom okruženju, prema sadržajima sa ekrana razvijaju urođenu distancu i instinktivni skepticizam, ili ih pak koriste vešto i u profesionalne svrhe, naša najstarija populacija našla se pred izazovom za koji nije bila pripremljena. Zbog načina na koji su se informacije decenijama prenosile i proveravale, za naše roditelje, bake i deke vizuelni zapis i dalje nosi neprikosnoveni status materijalnog dokaza.
Međutim, sa masovnom pojavom generativne veštačke inteligencije, to višedecenijsko poverenje u vizuelni kod preobražava se u teren za jezive nesporazume, potpunu kapitulaciju logike, poništavanje sopstvenog zdravog razuma i duboku krizu kritičkog rasuđivanja.
Kada se u svakodnevnom prelistavanju mreža pojave nadrealni prizori – od mačaka koje u keceljama i sa sunđerom u šapi peru sudove, preko neobičnih letećih betmobila nad seoskim drumovima, pa sve do spomenika konja koji naizgled menjaju oblik ili preko noći dobijaju krila, postaju pegazi i odleću sa gradskih trgova – susrećemo se sa situacijom koja daleko prevazilazi puku pismenost na mreži.
Problem je jednostavan i ogoljen do neprijatnosti – naši najstariji su ubedili sebe da ne veruju sopstvenom zdravom razumu, već algoritmu. Kada vam neko sa nepokolebljivom samouverenošću tvrdi da spomenik nije na trgu jer ga on više ne vidi na ekranu onako kako je navikao, vi se ne susrećete sa simpatičnom staračkom naivnošću, već sa ozbiljnim poremećajem percepcije i opasnim odustajanjem od elementarne logike.
Percepcija, poverenje i odbrambeni mehanizmi
Problem koji nastaje retko je tehničke prirode – on je prvenstveno psihološki, filozofski i antropološki. Kada starija osoba sa potpunim ubeđenjem tvrdi da je videla neobjašnjiv događaj na malom ekranu od pet inča, ona se ne oslanja na analizu koda ili algoritma, već na sopstveni doživljaj sveta koji je gradio čitavog života. Za nekoga ko je formiran u eri kada je slika bila odraz fizičkog trenutka i neoborivi svedok istine, prihvatanje činjenice da je slika generisana sintetička laž zahteva redefinisanje celokupnog načina na koji upija stvarnost.
Onog trenutka kada mlađi članovi porodice pokušaju da ukažu na fiziku, logiku i čistu nemogućnost onoga što je prikazano, reakcija gotovo nikada nije uvid ili smeh. Reakcija je agresivni odbrambeni mehanizam. Ubeđivanje da niste pažljivo gledali, da ste slepi ili da u svojoj mladalačkoj oholosti ne razumete svet oko sebe, ne dolazi iz zle namere, već iz potrebe da se odbrani sopstveno dostojanstvo i poverenje u sopstvena čula. Nastaje jeziva, zametna situacija u kojoj vas bliska osoba svesno ubeđuje da posumnjate u sopstveni zdrav razum, dok sama nepokolebljivo veruje u očigledni digitalni falsifikat. Mačak uporno skida naslage makarona sa tanjira, usput možda otpeva i neku opersku ariju, i to je istina, moguće je. Ma šta vam je, vi ne znate.
Od banalnih simulacija do erozije kritičke misli
Iako prizori sa životinjama u ljudskim ulogama ili spomenicima koji nestaju sa trgova na prvi pogled deluju bezazleno, posledice potpunog prihvatanja takvih sadržaja mogu biti katastrofalne po društvo. Prihvatanje očigledno montiranih ili generisanih slika bez trunke sumnje ukazuje na to da su mehanizmi provere informacija i uzročno-posledičnog povezivanja stvari potpuno zatajili pod naslagama jeftinih digitalnih mamaca.
Ako se iz svakodnevnog razmišljanja izbaci osnovna logika i prestanu da se postavljaju pitanja o poreklu, autoru i fizičkoj mogućnosti onoga što se posmatra, stvaraju se uslovi za potpunu podložnost najmračnijim oblicima manipulacije.
Onaj ko je spreman da poveruje da je ribar ulovio soma veličine autobusa, da baka od 97 godina izvodi skok motkom na Olimpijskim igrama, ili pak da je na skupu pet milijardi ljudi, samo zato što je tako na ekranu, sutra bez pogovora prihvata bilo koju laž, montiranu vest ili izrežirani spektakl koji mu se servira sa vrha. Kada čovek pristane na to da je na ekranu sve moguće, on gubi svaki kriterijum za razlikovanje činjenice od fikcije i postaje savršen objekat za medijsko dresiranje.
Medijska higijena kao društvena odgovornost
Rešavanje ove krize zahteva hitan rad na medijskoj pismenosti i elementarnoj digitalnoj higijeni najstarijih. Ne radi se o tome da im se telefoni oduzmu iz hira, već o tome da se spasi ono malo preostalog zdravog razuma unutar zajednice. Prvi korak u tom procesu jeste razvijanje navike preispitivanja izvora i konteksta, gde kroz smireno objašnjavanje mehanizama generisanja slika moramo demistifikovati proces i ukloniti doživljaj da se u digitalnom prostoru događaju bilo kakva neobjašnjiva čuda.
Umesto ulaska u destruktivne rasprave, fokus moramo preusmeriti na strpljiv dijalog i zajedničku proveru činjenica, ukazujući na konkretne vizuelne greške koje otkrivaju da je reč o simulaciji, čak iako je lakše naučiti mačka da stvarno pere sudove. Odbrana zajedničke stvarnosti jeste naša primarna dužnost – cilj nije dokazati ko je u pravu, već sačuvati zajednički jezik u kom činjenice, nauka i logika ostaju jedine nepokolebljive tačke oslonca.
Za kraj, podsetnik: Predstojeći 25. oktobar je suštinski ispit zrelosti i zdravog razuma celog našeg društva. To je trenutak u kom moramo pokazati da ne živimo u jeftinoj simulaciji i da nismo stado koje pristaje na montirane prevare, već misleći ljudi koji jasno razlikuju stvarnost od fikcije.
Napisao: Milan Lečić