Među svim jeftinim retoričkim podvalama kojima se amortizuje pritisak mlade, neukroćene energije na zastarele društvene strukture, postoji jedna rečenica koja nosi status neprikosnovenog autoriteta. Ona se izgovara sa patronizirajućim osmehom, iz pozicije lažne superiornosti i sa umornim uzdahom čoveka koji tvrdi da je video sve – „Mlad si, ti ništa ne znaš, ne razumeš ti to.”
Nije li vreme da srušimo taj truli mit o nužnoj „mudrosti godina”? Proživeti decenije na ovoj zemlji ne garantuje automatski mudrost, baš kao što ni protok vremena ne pretvara svaku stenu u dragi kamen – najčešće je samo kruni u običnu, bezobličnu prašinu.
U društvima koja su decenijama naučena da savijaju kičmu, ono što se mladima podmeće pod svetim imenom „životnog iskustva” najčešće nije ništa drugo do sistematizovani, normirani i racionalizovani kukavičluk. Rečenica „mlad si, pojma nemaš” nije odraz dubokog uviđanja tvoje prirode – ona je samo jeftin odbrambeni mehanizam, cinični pokušaj da ti se oduzme pravo na reč, na pobunu i na zamišljanje drugačije stvarnosti.
Trgovina dostojanstvom
Mladost često podrazumeva veru u ono što je lepo i pravedno, upravo zato što čovek još nije naučio da nepravdu prihvata kao neizbežan deo svakodnevice. S godinama, iskustva i razočaranja mogu da donesu opreznost, ali i sumnjičavost, cinizam i nepoverenje prema svemu što obećava promenu. Međutim, šta se događa kada ta opreznost prestane da bude zaštitni mehanizam i postane jedini ideološki kredo jedne generacije?
Kako danas objasniti čoveku od dvadeset godina – čoveku čija je krv još uvek topla, čiji je um nestrpljiv i čije oko nepogrešivo prepoznaje nepravdu – da treba da savije glavu pred „mudrošću” nekoga ko je čitav svoj radni i životni vek proveo u neprekidnom pristajanju na poniženja? Kako prihvatiti savet da se pomiriš sa svetom od onih koji su sopstvenu nemoć često opravdavali rečenicom „moj glas ionako ne vredi ništa”, svaki kompromis sa nečasnošću nazivali „zrelošću”, a ćutanje pred nepravdom objašnjavali time da „pametniji popušta”?
To nije mudrost. To je infekcija. Kada ti stariji kažu da „stvari jednostavno tako funkcionišu”, oni ti ne otkrivaju tajne univerzuma – oni ti samo predaju uslove sopstvene kapitulacije. Od tebe se očekuje da pristaneš na isti taj ugovor sa đavolom, da i tvoja hrabrost, tvoja uspravnost i tvoja nada budu žrtvovane u ime navodne zrelosti. Jer, tvoja mladost i tvoj idealizam mogu da budu neprijatni upravo zato što služe kao živa savest, podsećajući na sve ono od čega su drugi nekada odustali, ili na šta nikada nisu ni smogli snage da pristanu.
Generacija koja danas ima dvadeset godina takođe nosi teret starih hipoteka, izneverenih obećanja i prljavih političkih trgovina iz prošlosti. Njena najveća snaga leži upravo u onome što joj starosedeoci sistema upisuju kao manu – u tome što nije bila deo svih dosadašnjih poraza i što još uvek ima pravo da odbije pravila po kojima su ti porazi postali mogući. To ne znači da su mladi nepogrešivi, niti da ih samo mladost čini pravednijima. Znači da niko nema pravo da im unapred propiše granice onoga što mogu da razumeju, zahtevaju ili promene.
Mladost nije mana koju treba lečiti protokom vremena – ona je jedini preostali nepokvareni izvor društvene energije. Kad god je u istoriji dolazilo do velikih pomeranja i probijanja civilizacijskih tunela, nosioci te vatre nisu bili oni koji su decenijama računali rizik do poslednjeg promila. Nosioci su bili oni koji nisu pristali na dogmu da je nepravda nepromenljiva data veličina.
Zato je odbijanje da se sluša diktat lažne zrelosti čin elementarnog zagrljaja sopstvenog uma. Onog trenutka kada poveruješ da je svet nepokretan i da se ništa ne može promeniti jer „tako mora biti”, ti si pristao na starost pre nego što si počeo da živiš.
…
Niko ti ne može oduzeti pravo na reč, i niko ti ne može oduzeti pravo na budućnost ako rešiš da odeš i sam je uzmeš iz ruku onih koji je već decenijama rasipaju. Životno iskustvo koje se svodi na veštinu preživljavanja u puzećem položaju nije nikakav vodič za život – ono je samo upozorenje kako ne treba postojati.
Nedelja je. Nije vreme za teorijska nadmudrivanja za kafanskim stolovima, niti za nemo posmatranje kako drugi odlučuju o obliku tvoje svakodnevice. Nadamo se da si se danas lepo obukao, obavio svoju građansku dužnost, pa seo na kaficu. Uzdravlje, i čuvaj zdrav razum. <3
Napisao: Milan Lečić