Postoje melodije koje ne nastaju u redovnim okolnostima, niti prate zakonitosti proračunatog autorskog zanata. One se pojave iznenada, poput unutrašnjeg eha koji je dugo čekao pravo mesto i pravi trenutak da probije fasadu svakodnevice. Jedna od takvih retkih, neponovljivih tvorevina u istoriji ovdašnje popularne muzike jeste balada „Ako jednom vidiš Mariju” – pesma čija je geneza jednako fascinantna kao i njeno trajno emocionalno prisustvo u kolektivnoj memoriji.
Ova povest počinje u potpunom mraku, daleko od gradske buke i studijskih reflektora, krajem 1970. godine. Mladi Boris Bizetić, tada jedva dvadesetogodišnjak i potpuno anoniman autor, boravio je u hotelu u blizini Dubrovnika u vreme “maškara”. Dok je u glavnoj sali vladala bučna, karnevalska proslava, Bizetić je potražio spas od galame povukavši se u mračni, amfiteatarski prostor u kojem je usamljeno stajao koncertni klavir, dok je u daljini kroz prozor svetlucao uspavani grad.
Prema sopstvenom svedočenju, trenutak koji je usledio imao je karakteristike prosvetljenja. Čim je seo za klavir, kao pogođen iz kosmosa, istovremeno je počeo da svira i peva refren – sa sve stihovima i melodijom u kompletnom obliku. Ta tiha, setna i melanholična šansona nosila je u sebi sav teret neprežaljene ljubavi, nemogućnosti zajedničkog života i tihe, neprolazne čežnje za nekim ko je zauvek izmakao iz ruku.
Međutim, put ove pesme do statusa antologijske kompozicije bio je popločan zanimljivim igrama slučaja. Pre nego što je dospela do Mikija Jevremovića, on je u svom repertoaru već imao dve pesme koje su u naslovu nosile ime Marija, ali nijedna nije uspela da ostvari značajniji odjek. Kada mu je mladi Bizetić ponudio ovu numeru, obistinila se ona stara narodna izreka da je treća sreća suđena. Pesma je preko noći postala ogroman hit, katapultirajući Jevremovića nazad na sam vrh jugoslovenske pop scene.
Istovremeno, ova numera je preko noći preobratila i život njenog autora. Anonimni mladić iz mračnog dubrovačkog amfiteatra postao je jedan od najtraženijih kompozitora u državi, čovek koji će u periodu između 1971. i 1974. godine pisati hitove za preko četrdeset najvećih muzičkih zvezda tog vremena.
U kasnijim decenijama, Bizetićev umetnički put skrenuo je ka satiri, humoru i megapopularnom projektu „Rokeri s Moravu”. Ipak, uprkos toj kasnije izgrađenoj veseloj i subverzivnoj fasadi, „Ako jednom vidiš Mariju” ostaje upisana kao jedan od najčistijih, najozbiljnijih i najuzvišenijih spomenika domaće muzike. U njenoj lepoti postoji nešto neobjašnjivo – ona ne pokušava da ublaži tugu, da je nadglasa ili da joj ponudi utehu, već joj dopušta da postoji u svoj svojoj punoći. Svaki ton kao da nosi težinu neizgovorenog oproštaja, a melodija se pretvara u prostor u kojem ljubav nastavlja da živi čak i onda kada više nema kome da bude upućena.
Možda upravo zato ova pesma i danas zvuči toliko bolno i veličanstveno, jer u njoj nema ničeg prolaznog, ničeg što bi pripadalo isključivo vremenu u kojem je nastala. „Ako jednom vidiš Mariju” nije samo pesma o ljubavi i gubitku, već jedno od onih retkih umetničkih ostvarenja koja uspevaju da od lične tuge načine nešto univerzalno, nešto što prepoznajemo kao svoje i onda kada ne umemo da objasnimo zašto nas toliko boli. Ona svedoči o onim retkim trenucima kada umetnost nadživi i autore i vreme, ostajući trajno utočište za sve one koji znaju šta znači voleti i gubiti u tišini.
Napisao: Milan Lečić