Današnje knjižare sve više liče jedna na drugu – iste pastelne korice, naslovi koji obećavaju unutrašnji mir i čitav niz knjiga koje čitaocu već na prvoj strani nude utehu za probleme koje je možda tek trebalo da prepozna. Sa polica vas posmatra armija pažljivo upakovanih saveta za srećniji život, emocionalnu stabilnost i konačno pronalaženje sebe, kao da je i lični razvoj postao stvar dobrog izbora u knjižari.
Izgubili smo onaj stari, zastrašujući osećaj poštovanja pred teškim, mračnim i kompleksnim delima koja su od nas tražila da se promenimo, da se oznojimo nad stranicama i da potražimo smisao tamo gde je on najdublje sakriven. Klasik je skrajnut, gurnut u sokoćala antikvarnica ili sveden na obaveznu lektiru koju đaci čitaju preko volje, dok njegovo mesto zauzima produkcija instant-osećanja i mlakih, prizemnih ispovesti o tome kako nam je svima kolektivno teško u ovom svetu.
Vrednost velikih književnih dela, međutim, ne počiva samo na njihovoj težini, niti na činjenici da su preživela čitave epohe. Ona se ogleda u sposobnosti da iskustva jednog vremena pretvore u pitanja koja ostaju otvorena i za generacije koje dolaze. Ljubav, krivica, ambicija, izdaja, strah od smrti i potreba za pripadanjem nisu nestali promenom društvenih okolnosti, ali su u velikoj književnosti dobili oblike koji prevazilaze pojedinačne sudbine. Zato se vraćamo književnom nasleđu, jer njihovi junaci i dalje mogu da nas iznenade, razbesne i nateraju da preispitamo sopstvene stavove.
Sve je počelo onog trenutka kada smo umetnost pomešali sa grupnom psihoterapijom. Književnost je odjednom prestala da bude ogledalo istorije, ljudske patnje i veličanstvene mašte, a pretvorila se u priručnik za samopomoć koji se guta uz vikend-kafu. Umesto da nam pisac otvori prozor u neki nepoznati, opasni i veličanstveni unutrašnji kosmos, moderni autor nam se nametljivo unosi u lice, tetošeći naše svakodnevne frustracije i tapšući nas po ramenu zbog malih, beznačajnih poraza. Nestala je ona težina i katarza koja čoveka ostavlja nemim i potresenim – zamenili su je mlaki dijalozi, pop-kulturne reference i rečenice koje zvuče kao da su prepisane sa tuđih statusa na društvenim mrežama.
Glavni problem sa tom savremenom, razvodnjenom prozom jeste apsolutni nedostatak stila i zanatske discipline. Klasik se nije gradio na jeftinom sažaljenju, već na jeziku koji teče poput usijane lave, na rečenicama koje su građene godinama i na likovima čije su dileme imale dimenziju antičke tragedije. Današnje knjige se štampaju brzinom svetlosti, pišu se u dahu, sa namerom da se svide svakome, a da ne uvrede nikoga. Književno delo tako gubi svoju nepredvidivost i postaje samo papirni ekvivalent brze hrane, industrijski ukalupljeni proizvodi koji utole glad za pažnjom na pet minuta, a u stomaku ostavljaju sintetički ukus praznine.
U toj opštoj inflaciji književnog fast-fooda, autor je prestao da bude stvaraoc svetova, a postao je običan žalopojkaš. Svi pišu istu knjigu – onu u kojoj se glavni junak budi umoran, ispija espreso, preispituje svoje toksične odnose, kuka nad životom i razmišlja o smislu postojanja na način na koji to svakodnevno čini bilo ko u autobusu gradskog prevoza. Gđe je nestala ona smelost da se izmisli sudbina koja prevazilazi piščevu ličnu kartu? Gde su nestale misterija, opsesija, mrak i svetlost koji nemaju nikakve veze sa autofikcijskim jadikovanjem nad sopstvenom nesposobnošću da se preživi običan utorak?
Zaboravili smo da čitanje nije masaža ega, već opasan susret sa nepoznatim. Kada otvorimo Tolstoja, Dostojevskog, Puškina ili Andrića, mi ne ulazimo u zonu komfora, mi ulazimo u ring gde se preispituju temelji ljudske savesti, gde moralne dileme cepaju dušu na komade, a jezik zvuči kao da je klesan u kamenu. Klasik od vas traži napor, zahteva da budete dublji i širi nego što ste bili pre nego što ste okrenuli prvu stranu. Zato nam ovi novi, ušminkani romani toliko prijaju na prvu loptu – jer ne traže ništa od nas, ne muče nas, ne teraju nas na razmišljanje i nestaju iz glave onog sekunda kada zaklopimo korice.
Vreme je da se oslobodimo tiranije mlakog saosećanja i ponovo otvorimo prostor za književnost koja ima hrabrosti da uznemiri, da zaboli i da postavi pitanja na koja ne postoje jednostavni odgovori. Nije problem u tome što knjige danas govore o ranjivosti, usamljenosti i izgubljenosti, već u trenutku kada se čitav njihov smisao svede na to da nas uteše, umesto da nas suoče sa nečim što prevazilazi granice našeg ličnog iskustva.
Književnost ne mora da nas mazi po glavi, niti je dužna da nam ponudi izlaz iz svake krize. Njena snaga je upravo u slobodi da nas potrese, promeni način na koji gledamo svet i podseti da ljudsko iskustvo nikada nije svedivo na nekoliko utešnih rečenica. Problem, dakle, nije u književnosti koja nastaje danas, već u očekivanju da svaka knjiga mora da nam bude prijatna, razumljiva i korisna. Jer kada od književnosti tražimo isključivo utehu, rizikujemo da zaboravimo koliko ona može da nam pruži i onda kada nas nimalo ne teši.
Napisao: Milan Lečić