Kada se Vincent Van Gogh 1888. godine preselio iz Pariza u mali provansalski grad Arl, u jednom pismu bratu Teu pokušao je da opiše svetlost koja ga je dočekala, i priznao da za nju jednostavno nema boljeg imena od “žute” – bledožuta boja sumpora, bledi limun, zlato. Napisao je, gotovo zadivljeno, koliko je žuta boja lepa. U godinu i po dana koje su usledile, naslikao je oko tri stotine dela u kojima žuta dominira, ne samo na suncem obasjanim poljima, nego i u noćnim prizorima, gde bi se očekivalo da vlada recimo plava. Ovo nije bila slučajna sklonost ka jednoj boji. Bila je opsesija, koju je sam umetnik pratio i beležio, pismo za pismom.

Boja doneta iz Pariza, testirana na provansalskom Suncu

Van Gogov odlazak na jug Francuske nije bio intuitivan beg, nego smišljena umetnička strategija. U pismima Teu, eksplicitno je objašnjavao zašto veruje da mora da ode dalje od Pariza da bi pronašao boju kakvu traži – pozivajući se na Ežena Delakroa, najvećeg koloristu svog doba, koji je, prema Van Gogovom rasuđivanju, morao da ode sve do Afrike da bi pronašao kontraste dovoljno snažne za svoje slike. Van Gogh je verovao da će, krenuvši ka jugu, pronaći „japansku jasnoću“ boje o kojoj je toliko čitao i razmišljao, gledajući u japanske drvoreze koje je godinama sakupljao. Žuta boja Provanse, u tom smislu, nije bila otkrivena slučajno. Bila je unapred najavljena, tražena i skoro prizivana u pismima mesecima pre nego što je uopšte kročio u Arl.

Suncokreti

Najpoznatija serija dela nastalih u ovom periodu, „Suncokreti„, nije nastala kao slobodna umetnička inspiracija, nego kao konkretna, praktična priprema – Van Gogh je te slike naslikao da bi ukrasio sobu u kojoj je trebalo da odsedne Pol Gogen, prilikom dugo najavljivane, a neizvesne posete Žutoj kući.

U jednom pismu, gotovo razigrano, poredi se sa drugim slikarima svog vremena, primećujući da dok jedan od njegovih kolega ima božur, a drugi crni slez, on ima suncokret. Sama poseta je, na kraju, bila kratkog, ali burnog veka, i završila se jednim od najozloglašenijih sukoba u istoriji umetnosti. Gogen je, ipak, u sopstvenim zapisima ostavio dragocen, spoljni pogled na Van Gogovu opsesiju – opisao ga je kao čoveka koji se plašio tame i kome je bila potrebna toplota, primetivši kako mu je žuto Sunce doslovno kuljalo sa platna.

Noć naslikana žutom bojom

Jedan od najsmelijih formalnih izazova koje je Van Gogh sebi postavio u ovom periodu bio je da dokaže kako noćni prizori ne moraju biti tamni. U pismima detaljno opisuje svoje noćne slike – „Terasu kafea noću“ i „Zvezdanu noć nad Ronom“ – u kojima žuto gasno svetlo gori nasuprot plavo-ljubičastom gradu, sa odsjajima koji prelaze u crveno zlato i zelenu bronzu. Umesto da noć prikaže kroz uobičajenu tamnu paletu, insistirao je da i najtamniji trenutak dana može da bude podjednako bogat bojom kao i podne na provansalskom polju – žuta boja, u tom smislu, nije bila rezervisana samo za Sunce, nego za svaki izvor svetlosti, veštački ili prirodni, koji je uspevao da probije mrak.

Boja koja se, dok je gledamo, i dalje menja

Postoji i jedan sloj ove priče koji Van Gogh nije mogao ni da nasluti – onaj manje zanimljiv, hemijski. Žuta boja koju je najčešće koristio, poznata kao hromova žuta, bila je u to vreme relativno nov pigment, prvi put komercijalno dostupan tek u drugoj deceniji devetnaestog veka. Jedna njena varijanta, bogata sumporom, izuzetno je osetljiva na svetlost – kada je izložena određenim talasnim dužinama, prolazi kroz hemijsku reakciju koja pretvara hrom iz jednog oksidacionog stanja u drugo, uzrokujući da boja vremenom potamni i pređe u zelenkastu nijansu. Posebna istraživanja rendgenskim zracima, sprovedena na sve tri verzije slike „Suncokreti“ – onoj u Amsterdamu, Londonu i Tokiju – potvrdila su ovaj proces na samim originalnim platnima, otkrivši tačna mesta na kojima je do promene boje već došlo.

Postoji nešto gotovo neverovatno prigodno u ovoj činjenici. Žuta boja kojom je Van Gogh pokušavao da uhvati sunce, toplinu i prijateljstvo, danas, u muzejima širom sveta, doslovno nastavlja da se menja, molekul po molekul, pod svetlima kojima je posmatramo. Umetnik koji je žuto jurio kao da mu život od toga zavisi ostavio je iza sebe boju koja ni dan-danas nije prestala da se kreće.

Ono što stoji iza opsesije

Vredi, na kraju, dotaći se i teorija koje pokušavaju da objasne odakle je ova opsesija uopšte potekla, uz jasnu napomenu da nijedna od njih nije naučno potvrđena. Neki istoričari medicine su, tokom godina, spekulisali da je Van Gogovo posebno vezivanje za žutu boju moglo biti povezano sa lekovima koje je uzimao ili supstancama koje je konzumirao, koje su, u retkim slučajevima, poznate po tome da menjaju opažanje boje. Ove teorije ostaju predmet ozbiljnog spora među stručnjacima, i nijedna nije prihvaćena kao dokazana činjenica – iz njegovih sopstvenih pisama mnogo jasnije izbija sasvim drugačije, mnogo neposrednije objašnjenje. Žuta boja mu se jednostavno, iskreno, činila najlepšom, najtoplijom, najbliže Suncu koje je došao da traži.

Vredi razjasniti i jednu rasprostranjenu, ali netačnu priču koja kruži uz ovu temu – da je Van Gogh jeo žutu boju kako bi popravio raspoloženje. Prema samom Muzeju Van Gogh, ne postoji čvrst dokaz za ovu romantizovanu verziju priče. Poznati slučajevi u kojima je gutao boju vezuju se, naprotiv, za najteže trenutke njegove krize, kada je posezao za bilo čim otrovnim u očajanju, a ne za simpatičnu naviku vezanu za njegovu omiljenu nijansu.

Boja kao vatra protiv tame

Kada se sve sabere, žuta boja za Van Goga nikada nije bila samo estetski izbor. Bila je vatra koju je palio protiv sopstvenog straha od mraka, gest prijateljstva upućen bratu i retkim gostima, pokušaj da se i najteži, najtamniji trenuci – bilo noćno nebo, bilo sopstveno mentalno stanje – obasjaju bojom dovoljno toplom da ih učini podnošljivim. Danas, kada stanemo pred njegove suncokrete, gledamo boju koja je, doslovno, u tihom hemijskom procesu, i dalje u pokretu – kao da čak ni žuta koju je toliko žarko tražio nije uspela, sasvim, da stoji mirno.

Napisao: Milan Lečić