Od svih poklona koje ljudi jedni drugima daju, cveće je jedini koji dolazi sa unapred ugrađenim rokom trajanja, otvoreno priznatim još u trenutku kupovine. Niko ne kupuje sat verujući da će prestati da radi za nedelju dana. Niko ne bira nakit misleći kako će mu sjaj izbledeti do petka. A ipak, svakog dana, u cvećarama širom sveta, ljudi plaćaju za nešto za šta unapred znaju da će, najkasnije za desetak dana, i to samo ako ga besprekorno neguju, završiti u kanti za smeće, uvelo i beskorisno. Ono što bi, primenjeno na bilo koji drugi proizvod, delovalo kao potpuno besmislena kupovina, u slučaju cveća nikome ne pada na pamet da dovede u pitanje.

Ovo naizgled iracionalno ponašanje zaslužuje pažljivije objašnjenje od proste konstatacije da je to “lepo dok traje„. Postoji nešto mnogo preciznije u samom pitanju – razlog zbog kog baš kratkotrajnost, a ne uprkos njoj, čini cveće jednim od retkih poklona koji uspevaju da kažu tačno ono što je potrebno reći, u trenucima kada bi bilo koji trajniji predmet zapravo slagao.

Kada bi cvet bio pogrešan poklon

Cveće se retko poklanja povodom stvari koje su same po sebi trajne. Retko se daje da obeleži nešto stabilno i nepromenljivo – za to postoji prstenje, nakin, ili još bolje, ručno napravljeni predmeti koje je osoba napravila samo za vas. Cveće se, umesto toga, poklanja tačno u onim trenucima kada je osećanje koje se obeležava samo po sebi prolazno, makar bilo intenzivno dok traje – žalost koja će se, vremenom, ublažiti, izvinjenje za jedan konkretan trenutak, a ne za čitav odnos, oduševljenje početka veze, koje bi, da potraje nepromenjeno zauvek u istom intenzitetu, bilo pre zabrinjavajuće nego romantično.

Kada bi se, umesto buketa, poklanjalo nešto što nikada ne vene, poruka bi se suptilno iskrivila – kao da se od žalosti očekuje da ostane zamrznuta na istom mestu, kao da se izvinjenje odnosi na čitav identitet osobe, a ne na jedan glupi postupak, kao da se od zaljubljenosti traži da nikada ne sazri u nešto mirnije i dublje. Cveće, upravo zbog toga što vene, ostaje iskren prevodilac za osećanja koja i sama, po svojoj prirodi, nisu trajna.

Odluka da se žrtvuje budućnost radi vrhunca sadašnjosti

Vredi obratiti pažnju i na to da se najčešće ne poklanja saksija sa živom biljkom, ukoliko niste bakica, nego izrezano cveće – cvet odsečen tačno u trenutku svog vrhunca, najlepši, namerno lišen bilo kakve budućnosti u zamenu za nekoliko dana neporecive lepote u vazi. Ova odluka nosi u sebi nešto gotovo žrtveno. Saksijska biljka nudi sasvim drugu poruku – „hajde da ovo negujemo zajedno, dugoročno, uz trud koji se ravnomerno raspoređuje kroz godine„. Običan cvet sam po sebi govori nešto sasvim drugačije – „ovaj trenutak je dovoljno važan da zarad njega žrtvujem sve što je moglo doći posle„.

Ta razlika nije slučajna. Prilike koje se obeležavaju rezanim cvećem – rođenje, gubitak, godišnjica, izvinjenje, prva večera sa nekim novim – jesu tačno one prilike u kojima je intenzitet jednog trenutka ono što se obeležava, a ne postojanost koja se proteže unedogled. Biramo verziju koja će umreti uskoro, umesto verzije koja bi mogla da živi dugo, upravo zato što nam ta smrt, paradoksalno, bolje služi da izrazimo koliko nam je taj konkretan trenutak značio.

Venuće kao tuga koja se sama završava

Postoji i tiša, malčice praktičnija prednost u ovoj kratkotrajnosti, retko primećena. Za razliku od uspomene koja zahteva duboko preispitivanje i aktivnu odluku o tome kada je vreme da se odloži ili baci – poklon od bivšeg partnera, predmet vezan za nekog ko je preminuo – cveće ne zahteva nikakvu takvu odluku. Ono vene polako, laticu po laticu, i samo, bez sukoba i bez potrebe da se iko suoči sa pitanjem „da li je vreme da ovo pustim?„. Kada dođe trenutak da se bukеt baci, ta odluka je već doneta umesto nas, prirodno i bez drame.

U tom smislu, cveće nudi redak, blag oblik vežbe u puštanju – kratak i nizak ulog za veštinu koja je, u ljudskom životu, retko kad tako jednostavna. Sposobnost da se nešto voli i neguje tačno znajući da neće potrajati, a da se taj “kraj” ne doživi kao poraz, nego kao sastavni deo onoga što je tom nečemu i dalo vrednost.

Mali otpor kulturi koja želi da sve traje zauvek

Živimo u vremenu opsednutom trajnošću – fotografišemo svaki obrok, čuvamo svaku poruku, arhiviramo svaki trenutak u nadi da će, jednom sačuvan, ostati dostupan zauvek. U takvoj kulturi, cveće predstavlja gotovo usamljeni izuzetak – poklon koji se ne pretvara da će potrajati, koji ne obećava ništa što ne može da ispuni. Dok se sve ostalo oko nas trudi da pobedi vreme, cveće mirno prihvata da mu je vreme najveći protivnik kome se ne može odupreti, i upravo je ta iskrenost, u svetu prepunom lažnih obećanja trajnosti, možda i osvežavajuća.

Ono što zapravo kupujemo kada kupujemo cveće

Kada se sve sabere, ljudi ne kupuju cveće uprkos tome što znaju da će uvenuti. Kupuju ga, u nekom dubljem smislu, upravo zato što će uvenuti. Trajan poklon bi, u trenucima obeleženim cvećem, možda bio pogrešna poruka – lažno obećanje da će se osećanje zamrznuti u vremenu, umesto da mu se dopusti da prirodno prođe kroz sopstveni ciklus i, kada dođe vreme, tiho se povuče. Uveli cvet u vazi ne predstavlja neuspeh poklona. On predstavlja njegov uspeh – dokaz da je, makar na kratko, uspeo da bude tačno onoliko iskren koliko je trenutak koji je obeležio to i zahtevao. 

Kupite danas jedan cvet svojoj voljenoj osobi i uživajte u njihovom osmehu.

Napisao: Milan Lečić