Na Dvadeset trećoj aveniji na Menhetnu stoji zgrada od crvene cigle, sa gvozdenim balkonima i kulama koje deluju kao da su zalutale iz nekog drugog veka – što, u neku ruku, i jesu. Podignuta osamdesetih godina devetnaestog veka kao jedan od prvih zadružnih stambenih eksperimenata u gradu, zamišljena za ljude koji su želeli da žive zajedno, ali drugačije od svih oko sebe, zgrada je vrlo brzo prestala da bude samo stambeni projekat i postala nešto mnogo čudnije – mesto koje je, iz razloga koje ni sami vlasnici nisu do kraja razumeli, decenijama privlačilo ljude kojima nijedno drugo mesto na svetu nije baš pristajalo.

Ono što sledi nije istorija te zgrade. To je priča o nekoliko trenutaka u kojima je jedna soba, jedan sprat, jedan hodnik, postao dovoljno važan da promeni tok umetnosti dvadesetog veka.

Soba u kojoj je pesnik umro i nikada je zaista nije napustio

Oktobra 1953. godine, u sobu 205 uselio se velški pesnik Dylan Thomas, došao u Njujork zbog američke premijere svoje radio-drame „Pod mlečnom šumom„. Bio je već ozbiljno narušenog zdravlja, iscrpljen godinama opijanja, ali niko u hotelu tada nije mogao da zna da će to biti njegov poslednji dolazak. Posle noći provedene u obližnjoj krčmi White Horse, po legendi uz osamnaest čaša viskija, vratio se u sobu, pao u komu, i umro nekoliko dana kasnije u obližnjoj bolnici, u trideset devetoj godini.

Ova smrt nije obeležila hotel kao mesto tragedije, koliko god to na prvi pogled zvučalo neobično. Obeležila je hotel kao mesto ozbiljnih posledica – dokaz da je ono što se unutar tih zidova dešavalo, dešavalo se stvarno. Svaki umetnik koji je posle toga prekoračio prag te zgrade znao je tu priču, i, čini se, upravo ta vrsta opasne ozbiljnosti privlačila je, umesto da odbija, sledeće generacije.

Devojka koja je lutala hodnicima tražeći duhove

Šesnaest godina posle Thomasove smrti, u hotel se uselilo dvoje mladih, tada potpuno nepoznatih umetnika – Patti Smith i Robert Mapplethorpe, u najmanju sobu u zgradi, broj 1017, za pedeset pet dolara nedeljno. Patti Smith je kasnije opisivala kako je danima lutala hodnicima, zavirujući u odškrinuta vrata, doživljavajući svaku sobu kao neki drugi univerzum, i kako je znala tačno ispred čijih vrata da se zadrži, u nadi da će makar na trenutak videti Arthura C. Clarka, čuvenog pisca naučne fantastike koji je, u jednoj od soba na višim spratovima, tih istih godina pisao roman „2001: Odiseja u svemiru„.

Ono što je Patti Smith zapravo radila, iako to verovatno tada nije tako formulisala, bilo je aktivno useljavanje u mit koji je zgrada već imala – mit izgrađen na Thomasovoj smrti, na pričama o piscima i slikarima koji su tuda prošli decenijama pre nje. Nije samo živela u zgradi. Živela je unutar priče koju je zgrada već pripovedala o sebi, i tu istu priču je, kroz sopstveni rad, nastavila da gradi.

Pesma napisana o pisanju pesme u istoj toj zgradi

Nekoliko godina ranije, na drugom spratu iste zgrade, u sobi 211, Bob Dylan je provodio noći bez sna radeći na pesmama za album „Blonde On Blonde„. Ono što ovu priču čini posebnom nije samo da je pesme napisao tu, nego da se, deceniju kasnije, vratio na taj isti trenutak u sopstvenoj pesmi „Sara„, opisujući noći provedene budan u hotelu Chelsea, pišući baladu za ženu kojoj je pesma posvećena. Zgrada je, drugim rečima, prestala da bude samo mesto stvaranja – postala je i sama tema, deo umetničkog dela koje je iznedrila, u petlji koja se ponavljala sa svakim novim stanarom.

Pesma o jednoj noći koju pevač kasnije nije bio siguran da je trebalo da ispriča

U jednoj od soba na nižim spratovima odigrala se i kratka, nikad zvanično potvrđena veza između Leonarda Cohena i Janis Joplin, koju je Cohen godinama kasnije pretočio u pesmu koja nosi ime hotela. Zanimljivo je da je Cohen, u intervjuima pred kraj svog života, priznao određeno kajanje zbog toga što je otkrio o kome je pesma – osećao je da je, imenujući nju, prekršio nešto što je trebalo da ostane samo njihovo. Ta epizoda kajanja govori nešto važno o samoj prirodi hotela – nije svaka priča koja je odatle izašla bila trijumfalna. Neke su nosile i teret indiskrecije, cenu koja dolazi uz to da se sopstveni život prepliće sa životima drugih u zgradi u kojoj su zidovi, čini se, uvek bili tanji nego što bi iko poželeo.

Naučna fantastika napisana u zgradi koja je izgledala kao prošlost

Možda je najčudnija kombinacija upravo ona između viktorijanske zgrade, sa svojim gvozdenim ogradama i vitražima, i romana o veštačkoj inteligenciji i putovanju kroz svemir koji je unutar nje nastao. Arthur C. Clark, autor koji je zamišljao budućnost čovečanstva van granica planete, pisao je taj isti roman okružen arhitekturom koja je, spolja gledano, delovala kao da pripada devetnaestom veku, a ne dobu svemirskih letova. Ova naizgled čudna podudarnost zapravo dobro ilustruje šta je zgrada zaista nudila – nije nametala nikakav jedinstven stil ili žanr. Pružala je samo prostor, i vreme, i diskreciju potrebnu da se u miru stvori bilo šta, bez obzira da li je reč o pesmi, romanu, slici ili sopstvenom uništenju.

Zajednica ljudi koji se nikada nisu sreli

Mark Twain i Tennessee Williams su, u različitim decenijama, takođe prošli kroz iste hodnike, ostavljajući iza sebe priče koje su se, generaciju za generacijom, prepričavale novim stanarima kao svojevrsna inicijacija. Nijedan od ovih umetnika nije poznavao sve ostale. Twain nikada nije sreo Patti Smith. Dylan Thomas je umro dve decenije pre nego što se Janis Joplin uopšte pojavila u hotelu.

Pa ipak, kada se sve ove priče poređaju jedna pored druge, dobija se utisak jedne jedinstvene, neprekinute zajednice – ne zato što su ovi ljudi delili prostoriju u isto vreme, nego zato što su, svako u svom trenutku, birali isto sklonište, iz istog razloga, jer nigde drugde nisu sasvim pripadali.

Zašto je baš ova zgrada uspela da to bude?

Ono što čini Chelsea Hotel različitim od bezbroj drugih hotela koji su, tokom istog veka, takođe ugošćavali umetnike, jeste da nikada nije insistirao da se prilagode njegovim gostima, nego je gostima dozvoljavao da zgradu prilagode sebi. Rukovodstvo hotela je decenijama prihvatalo umetnička dela umesto kirije od stanara bez novca, praveći od dugova ne kaznu, nego oblik razmene. Ta jedna odluka, ponavljana iz generacije u generaciju, stvorila je uslove pod kojima je neko poput Patti Smith mogao da ostane dovoljno dugo da postane ono što je kasnije ona postala, umesto da bude isteran pre nego što je imao priliku da se razvije.

Chelsea Hotel, u tom smislu, nije bio pasivna pozadina za sve ove priče. Bio je aktivni saučesnik u njihovom nastanku – zgrada koja je odlučila, iz razloga koje je teško svesti na jednu jedinu politiku ili osobu, da bude poslednje utočište za ljude kojima nijedno drugo mesto nije bilo dovoljno čudno, dovoljno strpljivo, ili dovoljno tiho da im dozvoli da postanu ono što jesu.

Napisao: Milan Lečić