Kada je Kristofer Nolan odlučio da ekranizuje tri hiljade godina star ep, suočio se sa pitanjem koje mnogo govori o njegovom celokupnom pristupu filmu – kako naterati savremenu publiku da poveruje u trojanskog konja, jednookog diva i putovanje u podzemni svet, a da pritom ne posegne za digitalnim trikovima kojima bi to najlakše postigao. Snimanje je trajalo devedeset jedan dan, odigralo se u šest zemalja, i iza sebe je ostavilo toliko neobičnih priča da su neke od njih, čini se, jednako zanimljive koliko i sam film.

Stvarni trojanski konj

Nolanova prva odluka bila je da odbaci najprepoznatljiviju sliku čitavog mita – drvenog konja na točkovima koji se lako uvlači kroz gradsku kapiju. Umesto toga, konj u ovom filmu je zamišljen kao žrtva ostavljena bogu Posejdonu, napola zakopana u pesak, koju Trojanci moraju fizički da izvuku iz mora i odvuku do grada, uz veliki napor, poput ratnog trofeja.

Režiser je objasnio da je ovakvo rešenje bilo neophodno da bi publika uopšte poverovala da bi neko sumnjiv predmet ostavljen na plaži zaista i uneo unutar sopstvenih zidina. Scena je snimana na plaži u Esauiri, na atlantskoj obali Maroka, gde je glumac Džon Bernthal, koji tumači kralja Menelaja, satima stajao do vrata u ledenoj vodi. Met Dejmon je, prema izveštajima, tokom pojedinih kadrova bio potpuno zatvoren unutar same konstrukcije konja.

Grad sagrađen da bi pao

Za Troju, produkcija je izabrala Ait ben Hadu, utvrđeno berbersko naselje pod zaštitom Uneska u blizini Uarzazata, čija se arhitektura organski uklopila u svet filma. Na površini od preko sto deset hiljada kvadratnih stopa izgrađen je čitav grad u krugu od trista šezdeset stepeni, sa hramom posvećenim boginji Atini, visokim skoro petnaest metara, dovoljno prostranim da primi više od dve hiljade statista tokom scena pada grada. Dejmon i njegovi vojnici beže kroz iste one uličice od crvene ilovače kroz koje danas slobodno šetaju turisti.

Deo snimanja u Maroku izazvao je i ozbiljnu kontroverzu – produkcija je nekoliko dana snimala i u gradu Dakli, na teritoriji Zapadne Sahare, čiji je status međunarodno sporan.

Glumci poput Havijera Bardema i reditelji poput Pedra Almodovara potpisali su otvoreno pismo osuđujući odluku da se tamo snima, tvrdeći da to doprinosi normalizaciji marokanske uprave nad spornom teritorijom. Uprkos pritisku, te scene nisu izbačene iz filma.

Kiklop visok osamnaest metara

Za lik Polifema, produkcija je izgradila lutku visoku osamnaest metara, transportovanu uz grčke padine sve do Nestorove pećine na Peloponezu – prave, vekovima poznate pećine iz grčke mitologije, čiji svod dostiže gotovo trideset metara visine. Glumac Bil Irvin, koji je ranije pomogao da oživi robote TARS i CASE u filmu „Interstellar„, tumačio je Kiklopa kroz ovu konstrukciju i punu telesnu masku, uz uživo izvedene vokalizacije tokom snimanja, dok je lutka služila kao orijentir kojim su se ostali glumci vodili pri glumi. Snimanje u pećini nije bilo nimalo jednostavno – hiljade pčela čuvale su ulaz, a četrdeset ovaca korišćenih u sceni ostavljalo je, prema Nolanovim sopstvenim rečima, izuzetno neprijatan miris koji se pojačavao kako je snimanje odmicalo. Za krupne kadrove u kojima Kiklop guta vojnike, Irvinu su date lateks lutke sa veštačkom krvlju i lomljivim „kostima“, kako bi scena gutanja izgledala što uverljivije, uz minimalnu naknadnu digitalnu doradu.

Glumci zakopani živi

Možda najekstremniji primer posvećenosti praktičnim efektima dogodio se prilikom snimanja scene u podzemnom svetu Had. Prema izveštajima sa snimanja, glumci su bili doslovno zakopani u zemlju, opremljeni cevčicama za disanje sakrivenim ispod površine, kako bi kamera mogla da uhvati trenutak u kome doslovno izranjaju iz tla.

U sličnom duhu posvećenosti autentičnosti, glumac Džon Leguizamo, koji tumači slepog Eumeja, nosio je kontakt sočiva koja su mu u potpunosti blokirala vid tokom snimanja, kako bi njegova dezorijentacija na sceni bila stvarna, a ne glumljena.

Kamera teška sto osamdeset kilograma

Ono što ovaj film izdvaja u tehničkom smislu jeste da je prvi igrani film ikada u potpunosti sniman IMAX filmskim kamerama, umesto digitalnim. Nova generacija ovih kamera, razvijena posebno za ovu priliku i nazvana „Kajgli„, teži oko sto osamdeset kilograma i smeštena je u zvučno izolovano kućište koje glumci upoređuju sa blenderom uperenim pravo u lice, kada nije prigušeno. Snimatelj Hojte van Hojtema je, da bi dokazao Nolanu da ova ogromna kamera može da snimi i intimne, tihe scene dijaloga, prvo napravio probni snimak deteta koje iz bliza recituje stihove Dejvida Bowija, dokazujući da tehnologija može da uhvati toliko blizak, ličan trenutak. Za čitav film utrošeno je nekoliko miliona stopa IMAX filmske trake, a glumci su koristili ogledala kako bi videli jedni druge tomom snimanja scena.

Jedinstvena muzika u filmu

Kompozitor Ludvig Goranson, koji je sa Nolanom ranije sarađivao na filmovima „Tenet“ i „Openhajmer„, dobio je neobičan zadatak – da napiše čitavu muzičku podlogu bez upotrebe orkestra, budući da orkestri, kako je Nolan podsetio, jednostavno nisu postojali u doba u koje je radnja smeštena. Rešenje je pronašao u bronzanom dobu samom po sebi – iznajmio je trideset pet gongova različitih veličina i eksperimentisao udaranjem po ogradama, klima uređajima i komadima otpadnog metala pronađenim napolju, dok je za melodijske delove koristio liru i aulos, autentične antičko-grčke instrumente.

Partitura sadrži i vokale, koje je kompozitor opisao kao sredstvo za dodatno pojačavanje emotivnog toka priče, dok je jedna sasvim savremena pesma, nastala u saradnji sa Džejmsom Blejkom i Trevisom Skotom, uvrštena u soundtrack kao jedini otvoreno moderni element čitave partiture.

Vojska od pet hiljada kostima

Kostimografkinja Elen Mirojnik vodila je tim od sto sedamdeset pet specijalizovanih umetnika – vajara, kožara, majstora za izradu kalupa – posvećenih isključivo oklopima i garderobi glavnih glumaca, dok je ukupna ekipa kostimografije, raspoređena po lokacijama u deset različitih zemalja, brojala više od pet stotina ljudi. Ukupno je za film napravljeno oko pet hiljada kostima.

Šest zemalja, jedna priča

Odiseja Odisejevog povratka kući ispričana je kroz podjednako dugo putovanje same filmske ekipe. Osim marokanskih lokacija, snimalo se i u pravoj luci Pilos u Grčkoj, gde je usidren autentično rekonstruisan brod dugačak trideset sedam metara, dok su scene na ostrvu Itaka snimane na Favinjani i u utvrđenju Santa Katerina na Siciliji. Za razgovor između Odiseja i boginje Atine, ekipa je otputovala do crnih peščanih plaža na jugu Islanda, dok su dodatne lokacije obuhvatile škotsku obalu Aberdinšira, vodene bazene na Malti, kao i mesta u Kaliforniji, gde je, između ostalog, dodatno snimana i scena na brodu.

Filozofija koja stoji iza svega

Kada se sve ove priče saberu, izranja jasan obrazac – Nolanov instinkt da, gde god je to ljudski moguće, sagradi nešto stvarno umesto da ga simulira. Pravi konj umesto digitalnog. Prava pećina umesto zelenog platna.

Prave gongove i pravi otpadni metal umesto orkestra. Ova uporna posvećenost opipljivom, fizičkom svetu je, čini se, i sama postala deo priče koju film pokušava da ispriča – da je najstariji način pripovedanja, onaj u kome se stvari zaista grade, putuju i troše, i dalje sposoban da zadivi publiku jednako snažno kao i najsavremenija digitalna tehnologija.

Napisao: Milan Lečić