Od “Svi na pod! do “Daljina”
Rođena je u Požarevcu 1985. godine, diplomirala je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a prve muzičke korake napravila je u podzemnim bendovima o kojima danas malo ko vodi računa. Osam godina bila je glas benda „Svi na pod!„, sa kojim je snimila dva albuma, pre nego što je 2015. otišla svojim putem. Solo karijeru počela je 2017. albumom „Daljine„, a šest godina kasnije nastavila albumom „Ljubav„. Toliko o činjenicama – ono što ih čini zanimljivim leži negde drugde.
“Sutra od tebe tražim lepši zalazak sunca, pred vrelu noć, kroz koju letimo u prošlost.” (stih pesme “Noćni program”)
Kako posle ovakvog stiha ne zastati na trenutak?
U nekoliko reči stane čitav jedan svet. Nema velikih opisa, nema pokušaja da se emocija predstavi većom nego što jeste. Jer, možda prava poezija nikada ne nastaje iz potrebe da nešto izgleda veliko, već iz sposobnosti da se u malom prepozna ono što je veće od nas samih. U jednoj rečenici Bojana Vunturišević uspeva da spoji ono što se čini nespojivim – budućnost i prošlost, želju i sećanje, nešto što tek dolazi i nešto što je zauvek iza nas. Postoji samo precizno uhvaćen trenutak, nešto malo, neprimetno, ali dovoljno snažno da u njemu prepoznamo sopstvena sećanja, sopstvene uspomene, čežnje i pokušaje da pronađemo smisao u svakodnevnim stvarima.
Možda upravo zato njena muzika toliko snažno živi i van samih pesama. Od svih velikih koncerata balkanskih izvođača kojima sam prisustvovao, koncert Bojane Vunturišević u Nišu pre par godina, ostao je moja najlepša uspomena i moj omiljeni koncert. Ne zbog veličine scene ili spektakla, već zbog onog toplog osećaja kada umetnik uspe da svoje pesme učini bliskim svima koji ih slušaju.
Poetika svakodnevnog
Ono što Bojanu Vunturišević izdvaja na sceni preplavljenoj pesmama o istim, uglačanim osećanjima – ljubavi bez adrese, raskidima bez posledica, luksuzu bez pokrića, automobilima, novcu i separeima – jeste njena uporna potreba da u pesmu unese ono što se često smatra nedovoljno lepim za umetnost. Kese iz prodavnice. Etikete sa garderobe. Broj auto-puta. Hladan prozor stana za koji se godinama štedelo. Sitnice koje bi neko drugi prećutao, sklonio iz kadra, zamenio velikim rečima i sigurnim metaforama.
Kod Bojane upravo ti detalji postaju mesto na kojem pesma počinje da živi i diše. Odaje utisak da razume da čovek često nije sačinjen od velikih događaja, već od malih tragova koje ostavlja iza sebe – od predmeta koje dodiruje, prostora koje nastanjuje i trenutaka za koje tek kasnije shvati da su bili važni. Tamo gde bi mnogi tekstopisci pokušali da emociju učine univerzalnom tako što bi je udaljili od stvarnog života, ona radi suprotno – vraća je u stan, na ulicu, u prodavnicu, u vožnju, u tišinu između dve osobe koje više ne znaju šta da kažu jedna drugoj.
U njenim pesmama nema straha od običnog. Naprotiv, običnost postaje prostor za najveće lomove i oluje. Jedan račun, jedna stvar ostavljena na polici, jedan prizor iz svakodnevice mogu da nose više tuge nego velika ljubavna deklaracija bačena na turbo folk bit. Upravo u toj preciznosti krije se snaga njenog pisanja – ona ne pokušava da ulepša svih sedam dana u nedelji, iznova i iznova, već da pokaže koliko je život sam po sebi dovoljno neobičan kada ga zaista pogledamo.
Postoji i osobena doza samosvesne ironije u načinu na koji Bojana gradi sopstveni zvuk. Dovoljno je prepoznatljiv da ga je čuveni radijski urednik Žikica Simić nazvao „kapitalističkim bluzom“ – izrazom koji je ona prihvatila i pretvorila u svojevrsni potpis, naziv za svet između želja i razočaranja, između reklame i stvarnosti, između onoga što nam obećava savremeni život i onoga što od njega zaista ostaje.
U toj sintagmi možda se najbolje vidi njena poetika. Kapitalizam u njenim pesmama nije samo tema, niti puka kritika jednog društva, on je svakodnevni pejzaž u kojem ljudi pokušavaju da pronađu nežnost. To su mali rituali kupovine, pokušaji da se sebi nešto priušti, predmeti koji postaju zamene za sigurnost i uspomene koje ostaju vezane za mesta i stvari. „Kapitalistički bluz“ zato nije samo duhovita etiketa, već precizan opis jednog emotivnog prostora koji je Bojana Vunturišević uspela da pretvori u prepoznatljivu umetnost.
Retko koji izvođač na ovim prostorima dozvoljava sebi da tako otvoreno imenuje sopstvenu poetiku, umesto da čeka da to za njega uradi kritika. Bojana ne gradi mit o sebi kao nedodirljivoj umetnici, ona se jednostavno igra sopstvenim kontradikcijama i kreativnošću, istovremeno prihvatajući svet u kojem živi i primećujući njegove pukotine.
Možda je najneobičnija crta njenog autorstva upravo to što nije usamljeničko. U vremenu u kojem se autorstvo često vezuje za ideju potpune lične kontrole, Bojana bira drugačiji put. Ne insistira na tome da svaka reč mora nastati isključivo iz njenog pera, već otvoreno poziva ljude za koje sama kaže da su veštiji u jeziku od nje – pre svega dramaturškinju i rediteljku Minju Bogavac, dugogodišnju saradnicu, ali i pesnikinju Radmilu Petrović, jedan od najprepoznatljivijih glasova mlađe srpske poezije.
Iz tih susreta nastaju stihovi koji imaju više slojeva, jer u sebi nose različite senzibilitete. Možda se upravo u toj spremnosti da svoj glas podeli sa drugima krije jedna od najlepših osobina njenog autorstva – razumevanje da umetnost nije posed, već razgovor.
Upravo zbog toga njene pesme ostaju toliko bliske svima koji ih čuju. One ne nude bekstvo od svakodnevice, već pokušavaju da pokažu da i u toj svakodnevici postoji nešto vredno čuvanja. U kesama iz prodavnice, u starim stanovima, u umoru, u stvarima koje kupujemo i bacamo, u ljubavima koje nisu savršene – negde između svega toga postoji mali dokaz da smo bili ovde.
Daljine: putopis u devet pesama
Debitantski album izašao je 2017, posle duže pauze u kojoj je Bojana postala majka i, kako je sama opisala, jednostavno želela da bude prisutna u tom periodu pre nego što se vrati na scenu. „Daljine“ nisu obična zbirka pesama – zamišljene su kao putovanje od Beograda do Porta i nazad, ravno 2.543 kilometra, negde između Juga i Zapada. Sama ih je opisala kao najpatetičniju priču sa srećnim krajem, sažetu u devet numera.
Već prva najavljena pesma, „Kese etikete“, pokazala je o kakvom se autorstvu ovde radi – portret savremene žene koja pokušava da pronađe svoje mesto u svetu kupovine, trendova i spoljašnjih očekivanja, iako joj taj savršeno skrojen kostim nikada potpuno ne pristaje. „Bes“ vraća energiju koju je publika poznavala iz njenog ranijeg perioda, dok naslovna pesma „Daljine“ i „E70“ (nazvana po auto-putu koji povezuje Zagreb i Beograd) grade jednu neobičnu geografiju emocija – gde gradovi više nisu samo destinacije, već tragovi života koji su ostali iza nas.
Ljubav, svemirska
Šest godina između „Daljina“ i albuma „Ljubav“ nisu bile samo pauza između dva izdanja, već period u kojem se Bojanin umetnički izraz dodatno oblikovao. Kada se 2023. godine pojavila sa deset novih pesama, bilo je jasno da se nije vratila sa potrebom da ponovi ono što je već prethodno uradila – već da proširi sopstveni svet.
Album je u jednom trenutku nosio radni naslov „Sama“, pre nego što je dobio jednostavno, ali ogromno ime – „Ljubav“. Upravo u toj jednoj reči krije se čitava njegova ideja. Ljubav ovde nije samo nežnost i sigurnost, već i pitanje, odsustvo, bol, sukob, želja i nešto što istovremeno može da nas spasi i povredi.
Pesme poput „Gde si sad“, „Madrina“, „Money“, „Ramba“ i „Care“ nastavljaju ono što je Bojana započela na prethodnom albumu – potragu za nekakvom emocijom unutar savremenog sveta, gde se osećanja često sudaraju sa novcem, statusom, očekivanjima i slikama života koje pokušavamo da dostignemo. „Money“, kao svojevrsni nastavak teme iz „Kese etikete“, ponovo posmatra novac ne samo kao materijalnu vrednost, već kao simbol sigurnosti, potvrde i pokušaja da se kupi ono što zapravo ne može da se kupi.
Ipak, najveća snaga ovog albuma možda je u njegovoj širini. Pored oštrine i ironije koje su postale njen prepoznatljiv potpis, „Ljubav“ donosi i nežnije, mnogo intimnije trenutke, posebno u pesmama “Solita” i “Dom”. Pesma posvećena rodnom Kostolcu otvara prostor za ličniju, tišu Bojaninu stranu, onu koja ne posmatra svet kroz kritiku, već kroz uspomenu i pripadanje.
Album je doneo i mnogo novih saradnji sa poznatim imenima balkanske muzike, uglavnom izvođačicama, čime je Bojanin autorski univerzum dobio nove glasove. Ali, čak i kada deli prostor sa drugima, njena glavna snaga ostaje ista – sposobnost da od svakodnevnih tema napravi nešto lično, neobično i prepoznatljivo.
Mesto među vremenima
Na sceni gde se tekstopisanje često svodi na niz unapred poznatih fraza o srcu, suzama i sudbini, Bojana Vunturišević radi nešto potpuno drugačije. Najveća vrednost njenog rada nalazi se upravo u načinu na koji spaja naizgled nespojive svetove – intimno i urbano, lično i generacijsko, nežnost i ironiju. Bojana nikako ne pokušava da stvori savršen pop univerzum bez pukotina, naprotiv, njene pesme žive upravo u tim pukotinama, u mestima gde se svakodnevni život sudara sa onim što osećamo, ali često ne umemo da izgovorimo.
Njena umetnost ne završava se samo na pesmama. Komponovala je muziku za pozorišnu predstavu „Bajpas Srbija“ u režiji Minje Bogavac, a kroz projekat „Dance Factory“, prvi plesni hor za decu u Srbiji, pokazuje da muziku ne posmatra samo kao scenski nastup ili karijeru, već kao prostor u kojem se znanje, igra i kreativnost prenose dalje.
Zato naziv poput „pesnikinje pop muzike“ možda zvuči kao prevelika rečenica na prvi pogled. Bojana nije jedina autorka koja piše kvalitetne tekstove, niti jedina umetnica koja u pop formu unosi poeziju, mada to radi daleko drugačije i kreativnije. Malo ko na ovim prostorima gradi albume kao zaokružene svetove, kao zbirke poglavlja koja zajedno pričaju jednu veću priču, a ne samo kao niz pesama koje čekaju sledeći refren.
Možda je upravo tu njena najveća vrednost – u sposobnosti da prolazne slike jednog vremena pretvori u nešto što mu se više ne pokorava. Jer, dobre pesme ne ostaju zbog toga što pripadaju određenom vremenu, već zato što u njima prepoznajemo nešto svoje, a Bojana Vunturišević već godinama uspeva da pronađe poeziju tamo gde bi je malo ko tražio.
Napisao: Milan Lečić
bugsociety. 
Постави коментар