Teško je ne zastati pred podatkom da je fabrika koja je decenijama oblačila Jugoslovene za svadbe, prve poslove i nedeljne šetnje zapravo svoj put započela šijući padobrane. U toj neobičnoj transformaciji krije se i priča o Kluz-u – brendu koji je prerastao svoju prvobitnu namenu i postao deo svakodnevice miliona ljudi. 

Kluz je osnovan 1947. godine, u vreme kada se zemlja tek podizala iz ruševina, i nazvan je po Franji Kluzu, partizanskom pilotu i narodnom heroju koji je prvi prebegao iz vazduhoplovstva Nezavisne Države Hrvatske na partizansku stranu. U fabrici koja je nosila njegovo ime prvo su se šili padobrani, šinjeli i vojničke bluze – stvari koje su ljudima tada trebale da prežive, ne da u njima izgledaju dobro.

Tek kada je zemlja odahnula, kada je samoupravljanje počelo da ide na bolje i kada je postalo jasno da se od preživljavanja može preći na život, ista ta fabrika je svoje mašine, svoje krojače i svoje znanje o čvrstom šavu okrenula ka nečemu sasvim drugom – ka odevanju čitavog naroda za mir.

Od padobrana do sakoa

Ovaj obrt, od padobrana ka sakou, nije samo zanimljiva biografska crtica. On je, u malom, priča o čitavoj Jugoslaviji – zemlji koja je iz industrije preživljavanja izrasla u industriju dostojanstva. Kapaciteti izgrađeni da proizvode za rat, ozbiljni pogoni, iskusna radna snaga, precizna tehnologija šivenja – sve to je, čim je prilika dozvolila, preusmereno ka proizvodnji odela, kaputa i haljina za obične ljude koji su do tada retko kad imali priliku da obuku nešto skrojeno, a ne pozajmljeno ili prepravljeno. Fabrika nazvana po palom heroju postala je, sasvim neočekivano, fabrika svakodnevne elegancije.

Modna revija za radnika

Ono što je Kluz izdvajalo od proste konfekcijske proizvodnje jeste ozbiljnost sa kojom je čitav posao vođen. Šezdesetih i sedamdesetih godina, Kluz je, zajedno sa beogradskim Bekoom i zagrebačkom Nadom Dimić, bio jedan od „magnata domaće konfekcije“ – naziv koji sam po sebi govori koliko su ove kompanije bile ozbiljno shvaćene, ne kao fabrike koje samo popunjavaju police u buticima, nego kao pravi akteri modne scene. Kolekcije su se predstavljale na revijama održavanim u prestižnim prostorima – u Galeriji fresaka, u hotelu Jugoslavija, u Skupštini grada Beograda – sa istom pompom kakvu bi svet inače rezervisao za haute couture, samo što je na kraju te revije publika mogla stvarno da priušti ono što je upravo videla na pisti.

To je bila prava demokratizacija mode, mnogo pre nego što je taj izraz uopšte ušao u modni rečnik – ne samo demokratizacija pristupa odeći, nego i demokratizacija samog doživljaja spektakla koji odeća može da pruži.

Odela, kaputi i nasleđe

Ono po čemu se Kluz zaista prepoznavao nije bio jedan spektakularan komad koji bi ušao u istoriju mode, već gotovo suprotno – sposobnost da usavrši ono što ljudi zaista nose. Njegova muška odela postala su sinonim za prvi ozbiljan posao, venčanje ili matursko veče. Dugi vuneni kaputi i mantili pratili su zime širom zemlje, dok su ženski kostimi i pažljivo krojene haljine pokazivali da elegancija ne mora biti rezervisana samo za modne piste ili bogate evropske prestonice.

U vremenu kada se garderoba kupovala da traje godinama, Kluz nije prodavao nekakav prolazni trend, već poverenje da će isti sako i posle deset sezona zadržati oblik, da će se isti kaput vaditi iz ormara svake jeseni bez straha da je zastareo. Njegova najveća odlika nije bila upadljivost, već dostojanstvena jednostavnost – odeća koja nikada nije vikala da je moderna, ali gotovo nikada nije prestajala da izgleda dobro. 

Upravo zbog toga je Kluz završavao u porodičnim ormarima kao retko koji drugi brend. Odela su prelazila sa oca na sina, kaputi su se nasleđivali, a poneka haljina čekala je novu priliku umesto da bude zauvek zaboravljena posle jedne sezone. Danas to nazivamo održivom modom, a tada se to jednostavno podrazumevalo.

Ženska Kluz moda

Među komadima po kojima se danas možda najlakše priziva slika Kluza posebno mesto zauzimaju mantili i ženski kostimi – odeća koja je u drugoj polovini dvadesetog veka postala gotovo vizuelni znak jedne nove generacije žena. Strogo krojeni sakoi, suknje do kolena, strukirani kaputi i jednostavne linije nisu bili samo pitanje mode, već odraz vremena u kojem je žena sve više izlazila iz privatnog prostora i zauzimala svoje mesto u školama, kancelarijama, institucijama i javnom životu.

Demokratija koja nije žrtvovala trajnost

Ovde dolazimo do pitanja koje je, čini se, najzanimljivije od svih – da li je Kluz bio ono što danas predstavljaju veliki high street lanci poput Zare ili H&M-a?

Odgovor je i da i ne, a razlika između to dvoje govori mnogo više od same sličnosti. Savremeni high street model demokratizuje pristup kroz brzinu – kolekcije se menjaju nedeljno, materijali su birani da izdrže eventualno jednu sezonu, a poslovni model počiva na tome da će kupac, čim odeća počne da se raspada ili izađe iz mode, brže bolje kupiti novu. Kluz je demokratizaciju postigao suprotnim putem – kroz trajnost i kvalitet.

Odela i kaputi koje je ova fabrika proizvodila u sedamdesetim i osamdesetim godinama i danas se, na buvljacima i u vintidž radnjama, traže i cene upravo zbog kvaliteta kroja i materijala, sposobnog da preživi četiri decenije nošenja i i dalje izgleda dostojanstveno. Slobodno možemo reći da ni jedan komad kupljen danas u nekom od svetskih high street lanaca nema realnu šansu da za četrdeset godina bude tražen kao kvalitetan vintidž primerak – pre će se raspasti u ormanu, zaboravljen posle dve sezone.

Kluz je, drugim rečima, ponudio jeftiniju verziju istog onog dostojanstva koje je pre toga bilo rezervisano za bogate, ali nikada nije pristao da tu jeftinoću plati kvalitetom. To je razlika koja danas, u doba kada svaka nova majica traje jedno pranje manje od prethodne, zvuči gotovo utopijski.

Kolos po imenu “Inkoteks”

Iza ove priče stoji i sasvim konkretna ekonomska logika, karakteristična za jugoslovensko samoupravljanje. Godine 1969., Centrotekstil, Kluz i nekoliko drugih radnih organizacija udružili su se u poslovni kolos nazvan “Inkoteks” – spajanje koje nije bilo klasična korporativna akvizicija kakvu bi zapadni kapitalizam prepoznao, niti centralizovano državno planiranje po sovjetskom modelu, nego neka treća varijanta u kojoj su radne organizacije same odlučivale da objedine snage. Ovakva struktura je omogućavala nešto što ni jedan od dva suprotstavljena ekonomska sistema Hladnog rata nije lako postizao – veliku proizvodnu snagu sposobnu da snabde celu zemlju, a da pritom ne bude ni čisto profitno orijentisana korporacija, ni birokratski spor državni gigant. Kluz je iz te mešavine izvukao ono najbolje – kapacitet velike fabrike, uz osećaj da svaki komad odeće i dalje mora da opravda svoje postojanje kvalitetom, a ne samo cenom.

Zašto se i danas traži?

Možda najrečitiji dokaz o tome šta je Kluz zaista postigao nalazi se u sasvim savremenom fenomenu – u tome što se komadi ove fabrike, i danas, aktivno traže širom regiona, cenjeni baš zbog trajnosti i kroja kakav se retko sreće u savremenoj masovnoj proizvodnji.

Politički sistem koji je Kluz iznedrio odavno je nestao. Sama fabrika je, kroz decenije tranzicije, prošla kroz transformacije koje bi njenom osnivaču bile teško prepoznatljive. A ipak, odela i kaputi koje je nekada šila i dalje vise u ormanima širom bivše Jugoslavije, i dalje se nose, i dalje izazivaju komplimente na ulici. Ideologija koja je stajala iza Kluza je propala, ali šavovi se još uvek drže.

Možda je to i najlepši epitaf koji jedan modni brend može da ponese – da ga, kada sve drugo nestane, njegov sopstveni proizvod nadživi, i to ne u muzeju, nego na leđima ponekih ljudi koji ga i danas, sa ponosom, oblače na ulici.

Napisao: Milan Lečić