Pedeset godina posmatramo Marinu Abramović kako radi sa istim, uskim rečnikom predmeta – stolicom, lukom i strelom, kristalom, pirinčem, kosturom, metlom, vodom. Ni jedan od njih se ne uključuje u struju. Ni jedan ne zastareva, ne dobija noviju verziju, ne prestaje da se proizvodi.
Dok je čitav svet oko nje, tokom pola veka, menjao tehnologiju iz decenije u deceniju, ona je uporno posezala za predmetima toliko starim da bi ih podjednako lako mogao držati u ruci šaman, srednjovekovni monah ili žena iz neolita. To nije slučajnost, niti manir. To je precizno biran rečnik umetnika – predmeti odabrani ne zbog onoga što jesu, nego zbog granice na kojoj svaki od njih stoji.
Postoji još jedna neobična stvar u vezi sa tim izborom. Gotovo svi njeni predmeti pripadaju svetu u kojem čovek još uvek nešto radi sopstvenim rukama. To su stvari koje nisu nastale da bi čoveka oslobodile fizičkog napora, već upravo da bi mu pomogle da ga izdrži. Stolica odmara telo, metla zahteva ponavljanje, luk traži jake mišiće, pirinač precizne prste… U svetu u kojem se sve više radnji obavlja dodirom ekrana, Marina ostaje fascinirana predmetima koji ne mogu da funkcionišu bez ljudske težine, daha, pritiska ili strpljenja.
Zbog toga su njeni predmeti gotovo uvek i produžeci tela. Oni ne postoje sami. Čekaju ruku ili vreme da bi postali ono što jesu. Njihova jednostavnost je pomalo varljiva – što je predmet primitivniji, to manje može da sakrije čoveka koji ga koristi.
Stolica: prag između tela i duha
Za Marinu Abramović, stolica retko znači samo mesto za sedenje. U delu „Umetnik je prisutan„, sedela je na njoj sedam stotina trideset šest sati, pretvarajući običan čin sedenja u iscrpljujući test izdržljivosti, dok je preko puta, na drugoj stolici, sedeo niz nepoznatih ljudi spremnih da joj, makar na trenutak, uzvrate pogled. Na prvi pogled, stolica je samo neophodna scenografija. Ali što performans duže traje, to postaje jasnije da je stolica zapravo naprava za proizvodnju vremena i sprava za ispitivanje ljudske izdržljivosti i granica bola.
U drugom radu, napravila je takozvanu „stolicu za duh“ postavljenu tri sprata iznad obične, ljudske stolice u galeriji, objašnjavajući da svaki novi prostor, baš kao i svaka nova kuća, treba nameštaj i za duhove, ne samo za posetioce.
Kasnije je razvila čitavu seriju uparenih stolica – jedna od drveta za ljude, druga, sitnija, od kristala, namenjena isključivo duhovima. Stolica kod nje nikada nije samo nameštaj. Ona je prag i mesto na kome se telo, prisiljeno na nepomičnost, polako pretvara u nešto bliže duhu nego mesu.
Luk i strela: poverenje nategnuto do pucanja
Retko koji predmet u istoriji umetnosti nosi toliko doslovnu, fizičku pretnju kao luk i strela u performansu „Energija mirovanja„, koji je 1980. godine izvela sa Ulajem. Strela je bila uperena pravo u njeno srce, luk nategnut između njihova dva tela, oboje naslonjeni unazad da bi održali ravnotežu napetosti. Jedan pogrešan pokret, jedno popuštanje mišića, i strela bi je probola.
Zbog toga performans funkcioniše na neobičnoj granici između poverenja i sile. U običnom životu poverenje uglavnom ne možemo da izmerimo. Kažemo nekome da mu verujemo i očekujemo da ta rečenica bude dovoljna. Ovde je sve samo nije dovoljna. Poverenje dobija težinu, ugao, napetost tetive. Dobija ozbiljnu fizičku posledicu.
Jedan čovek drži predmet koji može da ubije drugog, a drugi čovek pristaje da ostane dovoljno blizu da ta mogućnost ne nestane.
Luk zato postaje gotovo savršena skulptura odnosa – dve osobe mogu stajati zajedno samo dok obe održavaju ravnotežu koju ni jedna ne kontroliše potpuno.
Kristal: kamen za koji veruje da pamti energiju
Malo je poznatih umetnika koji tako otvoreno, bez ironične distance, tvrde da kamenje nosi energiju sposobnu da leči. Uglavnom niko ni ne razmišlja o tome. Kristal je verovatno predmet oko kojeg se najlakše može skliznuti u površnu mistiku, međutim to nije slučaj kada govorimo o njenom radu.
Abramović je decenijama gradila čitavu porodicu dela oko kristala – kupatila puna suvog cveća sa kvarcnim kristalom postavljenim u visini glave, stolice od kristala namenjene isključivo duhovima, klompe od kristala, instalacije u kojima posetioci fizički prislanjaju telo uz razne minerale, verujući, zajedno sa umetnicom, da svaki od njih nosi drugačiju vrstu moći. U njenom radu kristal nije samo ukrasni kamen. On je materijal kojem se pripisuje sposobnost da nešto zadrži, a to je samo po sebi, veoma stara ljudska potreba. Da predmet zapamti ono što čovek ne može.
Ljudi su oduvek ostavljali nešto iza sebe – amajlije, prstenje, grobne predmete, fotografije, pisma, kamenje sa putovanja. Predmet postaje mali nosač nečega što više nije fizički prisutno. Kada Marina govori o energiji kristala, ona ulazi upravo u taj prostor između materijalnog i verovanja, u onu neprijatno tanku zonu u kojoj više nije sasvim važno da li nešto može naučno da se dokaže, jer čovek već vekovima ima potrebu da veruje u nedokazano.
Zato su kristali u njenom radu mnogo zanimljiviji kada se posmatraju kao problem nego kao odgovor.
Koliko toga možemo da prenesemo na predmet i šta se događa kada predmetu pripišemo osobine koje zapravo želimo da pronađemo u sebi?
Pirinač: kada se sitnica pretvori u obred
U delu jednostavno nazvanom „Brojanje pirinča„, Marina sedi i, zrno po zrno, prebira pirinač, pretvarajući nešto što bi inače potrajalo nekoliko sekundi nemarne kuhinjske radnje u meditaciju rastegnutu na sate i sate. Isti princip stoji i iza vežbi koje je kasnije uvela u sopstvenu metodu obuke mladih umetnika – razdvajanje zrna pirinča od zrna sočiva, ne zato što je razdvajanje samo po sebi važno, nego zato što je dovoljno dosadno da prisili um da se konačno zaustavi. Pirinač kod nje predstavlja upravo to – dokaz da se sveto ne krije u velikim gestovima, nego u brzini kojom smo spremni da žrtvujemo vreme na nešto što izgleda potpuno beznačajno.
Sesti i brojati pirinač. Zrno po zrno. Ništa se ne događa. Upravo zbog toga se događa sve.
Kostur: telo koje čeka ispod kože
U radu „Naga sa kosturom„, Marina Abramović leži naga na leđima, dok joj je pravi ljudski kostur postavljen preko tela, tako da se, dok diše, čini da i kostur diše zajedno sa njom. Živo i mrtvo u tom momentu postaju gotovo jedan organizam.
Nema velike tajne u tome šta gledamo i upravo zato je prizor tako uznemirujući.
Kostur je telo bez priča koje inače pričamo o telu. Bez lica. Bez odeće. Bez lepote. Bez godina. Bez identiteta. Bez karaktera.
Sve ono što čoveka čini „nekim“ nestaje, a ostaje samo konstrukcija.
U srodnom radu, nosi repliku kostura na leđima kroz čitav performans, kao da nosi sopstvenu, još nedovršenu budućnost. Retko koji predmet tako direktno priziva ono što svako telo, ispod kože, već jeste – podsetnik da je razlika između žive umetnice i eksponata u muzeju samo pitanje vremena, ne suštine.
Time budućnost postaje fizički prisutna u sadašnjosti. Žena leži ispod sopstvenog kraja, i diše.
Kostur je zato možda najdemokratskiji predmet u njenom opusu. Ne zanima ga ko je bio bogat, ko lep, ko poznat, ko voljen. Svi na kraju postajemo približno isti.
Metla od kristala: kada se domaći posao pretvori u obred
Uvredljivo obična i dosadna, može da stoji iza vrata i da je niko ne pogleda nedeljama. Njena funkcija je toliko banalna da je odavno prestala da bude zanimljiva.
Međutim, u čitavom njenom opusu, ono što je zanimljivo jeste par metli napravljenih od drveta i kvarcnog kristala, delo iz 1995. godine koje spaja dva, na prvi pogled, nespojiva sveta – najobičniji kućni alat i kamen za koji tvrdi da nosi ogromnu energiju. Metla je, u svakoj kulturi, simbol čišćenja prostora od nečistoće, ali i, u mnogim narodnim verovanjima, od loših duhova. Praveći je od kristala, Abramović doslovno spaja ta dva čišćenja u jedan predmet i dobija alat koji bi, kada bi zaista radio kako obećava, mogao da pomete i prašinu i energiju u istom potezu metle.
U radu „Balkan Barok“ metla dobija potpuno drugačiju težinu. Abramović satima pere krvave goveđe kosti, pokušavajući da sa njih ukloni ono što se ne može ukloniti. Pranje postaje uzaludno upravo zato što krv više nije samo materija. Ona je čitav događaj. Metla i voda u tom kontekstu više ne čiste prostor. Oni se sudaraju sa nemogućnošću čišćenja istorije.
To je možda jedan od najjezivijih aspekata običnih predmeta u njenom radu – oni često imaju funkciju koju čovek razume, ali predmet više nije sposoban da je izvrši.
Metla treba da pomete. Voda treba da opere. Ruke treba da očiste. Ali šta ako ono što pokušavamo da očistimo nije prljavština?
Tada kućni posao postaje metafizički posao, a njegova uzaludnost postaje važnija od njegovog rezultata.
Voda: podjednako leči i kažnjava
Voda se kroz njen opus pojavljuje u dva sasvim suprotna značenja. U ranom, brutalnom performansu „Ritam 0„, voda je bila jedan od sedamdeset dva predmeta ostavljena publici na raspolaganje, svrstana među „prijatne“ stvari poput ruža, meda i perja, nasuprot noževima i pištolju sa jednim metkom u istoj gomili.
U kasnijim radovima, voda se vraća kao sredstvo prečišćenja – ružina voda u instalacijama, kupke sa biljem i kristalima, obredna higijena pre nego što telo uđe u stanje potrebno za izvođenje. Ista supstanca koja može da bude nagrada, u dovoljnoj količini ili njenom potpunom odsustvu tokom njenih najdužih izvedbi, postaje i oblik kazne. Retko koji predmet u njenom radu tako verno oslikava njenu opštu filozofiju – da se lek i pretnja, u pravim okolnostima, gotovo ne razlikuju.
Voda ima još jednu osobinu koja je posebno važna za performans. Ne može se zadržati u istom obliku. Čim je dotakneš, ona menja raspored. Čim je pomeriš, ona odgovara. Nema trajnu formu, a ipak može da promeni formu svega oko sebe. To je gotovo sasvim suprotno od tela umetnika performansa, koje u delu pokušava da izdrži. Telo je ograničeno, voda nije. Telo ima granice, voda ih pronalazi. Telo se umara.
Zbog toga voda u njenom svetu može da bude i najnežniji i najnemilosrdniji predmet. Ne zato što sama po sebi bira jedno od ta dva, nego zato što ljudsko telo uvek određuje šta će ona postati.
Zašto baš ovi predmeti?
Kada se svih sedam predmeta postave jedan pored drugog, obrazac postaje nemoguće ne videti. Ni jedan od njih ne pripada modernom svetu potrošnje – ni
jedan se ne kupuje zbog trenda, ne baca posle sezone, ne zastareva. Svaki od njih, umesto toga, stoji tačno na nekoj granici, između tela i duha, između ljubavi i smrti, između materije i energije, između beznačajnog i svetog, između živog tela i budućeg kostura, između kućnog posla i obreda, između leka i otrova. Marina Abramović ne bira predmete zato što su lepi ili neobični. Bira ih zato što svaki od njih već, sam po sebi, nosi u sebi tu razdvojenost, a njen posao, već pola veka, sastoji se od toga da čoveka, publiku ili sopstveno telo, natera da na toj granici ostane mnogo duže nego što bi ijedan predmet, sam za sebe, ikada zahtevao.
Predmet nikada nije samo ono što čovek kaže da jeste. Stolica može da bude čekanje. Kamen može da bude vera. Pirinač može da bude vreme. Kostur je budućnost. Metla može da bude pokušaj brisanja prošlosti. Voda može da bude granica.
I ni jedna od tih stvari ne nalazi se zapravo u predmetu. Nalazi se u čoveku koji ga gleda dovoljno dugo.
Napisao: Milan Lečić
bugsociety. 
Постави коментар