Postoji jedno pitanje koje deluje kao dečija zagonetka, sve dok se ne zaustaviš na njemu duže od jedne sekunde. Šta žulja zgrade? Zgrada nema kožu, nema živce, nema pravo da se žali, a ipak, kada Ivana Rašić (Sajsi MC) , pionirka regionalnog repa i glas navikao da bude oštar, podrivački i politički neumoljiv – u naslovnoj pesmi svoje prve zbirke poezije postavi baš to pitanje, ono prestaje da bude apsurdno. Jer ako zgradu, kako sama kaže, nešto ipak može da žulja – ako nije dobro postavljena na temelj, ako je nešto u njenoj konstrukciji od samog početka bilo krivo, smetaju joj flaše i konzerve – onda pitanje prestaje da bude o cigli i betonu. Postaje pitanje o svakom od nas koji smo, tokom godina, sagrađeni na temeljima za koje niko nije ni proverio da li su ravni.
U drugim pesmama ta ista zgrada više nije ni potrebna da bi se grad pojavio. Dovoljna je plaža u Nea Vrasni, par sećanja iz detinjstva, parovi koji se svađaju dok deca gledaju talase i pesak, ljudi koji kupuju patike za sedamnaest evra, šank, posisana vesla, laktovi, klovnovi, puding ili publika. Grad i njegovi ljudi ovde nisu pozadina radnje. Oni su materijal od kojeg je napravljena svakodnevica.
Temelj
Sama autorka je, objašnjavajući nastanak naslovne pesme, priznala da je o zgradama prvo razmišljala sasvim doslovno, kao o zgradama, samo obdarenim emocijama koje su, kako kaže, poetičnije prirode. Pitala se da li nešto žulja zgradu ukoliko ona nije dobro postavljena na svoju bazu. Ovo je, na prvi pogled, inženjerski detalj, ali u njemu se krije čitava emotivna arhitektura zbirke, jer zgrada koja žulja nije zgrada koja je oštećena spolja, udarom ili vremenom. To je zgrada čiji je problem ugrađen u sam temelj, prisutan još pre prve cigle, nešto što se ne vidi dok se fasada ne počne, godinama kasnije, neprimetno naginjati.
Beton ljudi
Ono što ovu metaforu čini istinski moćnom jeste priznanje koje sledi odmah za njom – da je pitanje o zgradama navelo autorku da razmišlja i o ljudima koji su, tokom vremena, postali beton. Ne padaju u vodu poređenja sa toplim, organskim materijalom. Postaju kruti, tvrdokorni, sagrađeni da izdrže, i baš zato pitanje „šta njih žulja“ postaje mnogo neugodnije od istog pitanja upućenog zgradi. Zgrada ne bira da postane zgrada. Čovek koji je, godinu za godinom, sebe stvrdnjavao dovoljno da preživi, jeste birao, samo možda ne svesno, i baš ta vrsta sporog, gotovo geološkog stvrdnjavanja, čini srž onoga o čemu ova zbirka, čini se, zapravo peva.
Primera radi, u stihu „Najmaljavija sam žena na plaži“ telo je upravo takva mala građevina koja odbija da se prilagodi okolini. Dlake postaju toliko vidljive da roditelji pitaju šta se događa sa nogama, ona sleže ramenima, pušta da telo bude neprilagođeno i želi da pocrni toliko da „dlake izgore da nestanu“. To je neobično precizna slika tela koje pokušava da pregovara sa sopstvenom površinom.
Princeza na zrnu graška u fasadi od betona
Ivana sama priznaje da postoji i igra na temu bajke o princezi koja, uprkos dvadeset dušeka, oseti jedno jedino zrno graška ispod sebe. Primenjena na zgradu, ova slika dobija gotovo bolnu preciznost – konstrukcija može biti armirana, ojačana, spolja apsolutno nepomerljiva, a ipak, negde duboko u temelju, jedno jedino, sitno, uporno mesto dovoljno je da čitava građevina oseti nelagodu koju niko spolja ne bi ni naslutio. To je, možda, i najtačniji opis onoga što rade ove pesme. Ne traže veliku katastrofu, veliku pukotinu ili zemljotres. Traže ono jedno zrno, dovoljno malo da ostane nevidljivo dvadeset godina, i dovoljno uporno da nikada zaista ne prestane da žulja.
Silazak sa scene
Pesnikinja Radmila Petrović je ovu zbirku opisala kao poetski dnevnik u kome Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Ova rečenica, naizgled uzgredna, zapravo otkriva strukturu čitave knjige bolje od bilo koje recenzije. Sajsi MC je javno lice, glas naviknut na binu, na mikrofon, na direktnost koja ne ostavlja prostora za nedoumicu. Ivana Rašić je, sudeći po ovom opisu, neko ko je tu istu javnu ličnost, godinama, posmatrala sa strane, čekajući trenutak da joj priđe i jednostavno je povede dole, među publiku, među obične ljude kojima nije potreban mikrofon da bi bili čuveni. Ipak su papir i olovka njeno najjače oružije. Ova zbirka, dakle, nije samo skup pesama. Ona je čin spasavanja jedne verzije sebe od visine na kojoj je predugo stajala sama.
Mesto preloma
Muzičarka Konstrakta je, komentarišući zbirku, primetila da Ivana piše sa mesta gde svet ulazi u nju, tačno na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnje, i da je taj kontakt, taj prelom, najintimnije mesto koje postoji. Vredi zastati na ovoj rečenici, jer i ona, sasvim slučajno ili sasvim namerno, koristi isti građevinski rečnik na kome počiva čitava zbirka. Prelom je, u inženjerstvu, tačno ono mesto gde konstrukcija najverovatnije popusti pod pritiskom – najslabija tačka, mesto koje mora da izdrži najviše, a najmanje je za to spremno. Kada Konstrakta kaže da Ivana piše baš iz te tačke, ona, u suštini, potvrđuje ono što naslovna pesma već sluti. Da se najvažnija poezija ne piše iz čvrstog, već izgrađenog centra zgrade, nego tačno sa mesta gde se spoljašnji pritisak prvi put oseti iznutra.
Vojskovođica reči
Možda najpoštenije priznanje u čitavoj priči oko zbirke jeste ono koje je sama autorka dala povodom razlike između poezije u muzici i poezije na belom papiru – da poezija u pesmi može svašta da otrpi, dok na papiru ne može. Ova rečenica zvuči kao uzgredna zanatska opaska, ali nosi mnogo dublju istinu o ovom prezanimljivom projektu. Stih koji se izgovara uz bit, uz ritam, uz energiju izvođenja, ima gde da se sakrije – u zvuku, u tempu, u harizmi glasa koji ga isporučuje. Stih ostavljen sam i ogoljen na beloj strani nema taj prezervativ. Mora da stoji ili da žulja, sasvim sam, bez ijedne muzičke fasade koja bi prikrila eventualnu prazninu u njegovom temelju.
Objavljujući ovu zbirku, Sajsi MC nije samo podelila nove pesme. Skinula je čitave skele koje je bina godinama pružala njenim rečima, i pustila ih da stoje, razgolićene, tačno onako kako je i sama priznala u jednom razgovoru povodom knjige – da je sada ogolila, ali i zagrlila, sopstvenu ranjivu stranu.
Zgrada koja konačno prizna da je žuljaju
Kada se sve ove niti povežu zajedno sa zgradom čiji je problem ugrađen u temelj, ljudima koji su se stvrdnuli u beton, zrnom graška koje ne prestaje da žulja ni kroz dvadeset dušeka, silaskom sa bine, pisanjem iz tačke preloma, i stihovima lišenim muzičke podrške – naslovno pitanje zbirke prestaje da bude samo puka igra reči. Postaje najpreciznije moguće pitanje o tome šta se dešava kada neko, dovoljno dugo, gradi sebe da izgleda nepomerljivo. Grad, u ovoj knjizi, nije puka metafora izabrana zbog lepote celokupne slike. On je najpoštenija moguća alatka, jer zgrada, za razliku od čoveka, ne ume da glumi da je sve u redu. Ona jednostavno i tiho, počne da puca tačno tamo gde je oduvek bila najslabija. Sajsi MC je, čini se, provela godine učeći da prepozna to isto mesto na sebi, i onda, prvi put, umesto da ga ojača novim slojem betona, odlučila je da o njemu napiše pesmu.
Napisao: Milan Lečić
bugsociety. 
Постави коментар