Postoji jedan prizor koji je, specifično u poslednjih nekoliko godina, postao gotovo univerzalan – čovek se budi, i pre nego što otvori oči do kraja, poseže za telefonom da proveri koliko je dobro spavao. Ne kako se oseća – to će proveriti tek posle, i to u odnosu na broj koji mu je aplikacija dodelila. Sedamdeset dva od sto. Loš san. Dan je, u neku ruku, već ocenjen pre nego što je uopšte počeo.

U tom prizoru se krije čitava jedna zamka savremenog zdravlja, koja retko dobija svoje ime, iako je svuda oko nas – naviku koja je uvedena da smanji stres, čovek je pretvorio u novi izvor stresa.

Praćenje sna, brojanje koraka, merenje makronutrijenata, jutarnje rutine sastavljene od deset koraka koji se moraju izvesti tačno tim redosledom – sve to je, u teoriji, trebalo da donese osećaj kontrole i mira. U praksi, kod velikog broja ljudi, donosi suprotno – stalnu budnost prema sopstvenom telu, koja liči na brigu, a zapravo je oblik nadzora.

Kada se telo pretvori u tabelu koja se mora ispuniti

Problem ne leži u samim navikama – san, kretanje, ishrana zaista su temelji zdravlja, i teško je naći ozbiljan argument protiv njih. Problem leži u onome što se dogodi kada se ove prirodne, lako promenljive funkcije tela pretvore u brojeve koje treba svakodnevno „postići“. Telo po prirodi varira – neke noći se spava dublje, neke pliće, neki dani donose više energije za kretanje, drugi manje, bez ikakvog dramatičnog razloga. Kada se ta varijacija svede na dnevni rezultat koji se ili „ostvari“ ili „promaši“, svaka obična promena počinje da se doživljava kao neuspeh.

Ovaj obrazac ima čak i svoje stručno ime kada postane izrazit – ortosomnija je termin koji opisuje anksioznost izazvanu opsesivnim praćenjem kvaliteta sna, u kojoj čovek, ironično, počinje lošije da spava upravo zbog brige da li dovoljno dobro spava. Slična logika stoji iza ortoreksije, opsesivne brige o „čistoj“ ishrani, gde hrana prestaje da bude izvor zadovoljstva i postaje niz pravila koja se poštuju ili ne poštuju, bez sredine. U oba slučaja, alat osmišljen da poboljša zdravlje postaje mehanizam koji dodatno hrani anksioznost koju je trebalo da smanji.

Rutina kao osećaj sigurnosti koji postaje kavez

Jutarnje rutine su, u poslednjoj deceniji, postale skoro pa religiozni obred – hladan tuš, meditacija, pisanje dnevnika, određena vrsta kafe, sve u tačno određenom redosledu, često predstavljeno kao formula za produktivan i miran dan. Kada se sve poklopi, rutina zaista donosi osećaj kontrole. Problem nastaje onog dana kada nešto od toga izostane – kad avion polazi u pet ujutru, kad dete plače celu noć, kad jednostavno nema vremena za svih deset koraka.

Kod ljudi koji su rutinu doživeli kao temelj celog dana, taj izostanak ne prolazi bez posledica. Umesto da se prihvati kao normalna varijacija, izostanak rutine počinje da se tumači kao znak da će čitav dan krenuti naopako, što stvara anksioznost pre nego što je dan uopšte imao priliku da pokaže kako će zaista izgledati. Rutina koja je trebalo da bude oslonac postaje uslov – a svaki uslov koji se ne može uvek ispuniti, po definiciji, nosi sa sobom stalnu mogućnost neuspeha.

Optimizacija kao rat protiv sopstvenog tela

Jezik koji prati savremenu wellness kulturu vredi posebno pažljivo osmotriti, jer otkriva više nego što izgleda na prvi pogled. Reči poput „hakovanja“ tela ili, na primer, „optimizacije“ energije, pozajmljene su direktno iz sveta tehnologije i poslovanja, gde se sve mora neprestano unapređivati, meriti, upoređivati sa prethodnim rezultatom. Kada se taj rečnik primeni na sopstveno telo, telo prestaje da bude mesto u kome se živi i postaje sistem kojim se upravlja, sa metrikama koje moraju rasti iz nedelje u nedelju.

Ovakav odnos prema sebi retko ostavlja prostora za mirovanje bez osećaja krivice. Dan bez treninga postaje „izgubljen dan„, umesto običnog dana odmora. Obrok koji odstupa od plana postaje „greška„, umesto obične ljudske promenljivosti. Telo koje se non-stop optimizuje nikada zapravo nije dovoljno dobro onakvo kakvo jeste u datom trenutku – uvek postoji sledeći nivo, sledeći broj koji treba oboriti, i upravo ta beskonačnost čini da odmor, paradoksalno, prestaje da postoji kao opcija.

Poređenje koje se uvuklo i u najintimnije navike

Ono što je nekada bilo privatno – koliko čovek spava, šta jede, kako se kreće – danas se, kroz društvene mreže i aplikacije sa deljenim rezultatima, sve češće pretvara u javni, uporediv podatak. Prijatelj koji je prošao deset hiljada koraka danas, kolega čiji je sleep score viši, influenser čija jutarnja rutina traje dva sata i uključuje pet suplemenata – sve to ulazi u istu mentalnu tablicu poređenja u kojoj se čovek, htela to osoba ili ne, meri prema tuđim brojevima, a ne prema sopstvenom stvarnom stanju.

Kada zdravlje postane arena za poređenje, ono gubi svoju osnovnu funkciju – da bude nešto što se radi zarad sopstven dobrobiti, a ne zarad plasmana na nevidljivoj lestvici. Anksioznost koja iz toga proizlazi nije nusproizvod nezdravog života. Ona je proizvod života koji je, u pokušaju da postane maksimalno zdrav, zaboravio da je mir – ne broj koraka, ne sleep score, ne savršeno ispoštovana rutina – oduvek bio pravi cilj čitave priče.

Napisao: Milan Lečić