Postojalo je vreme kada su se, subotom uveče, u isti čas, u istom trenu, širom jedne umorne zemlje, otvarala ista vrata. Ne stvarna, naravno. Bila su to vrata jednog stana-ateljea u Beogradu, na Čuburi, u kome je živela porodica Anđelić-Jakovljević, izmišljena, a opet toliko stvarna da su je ljudi decenijama kasnije i dalje pominjali kao da je reč o rođacima. Reč je o seriji, sasvim jednostavno nazvanoj, „Otvorena vrata„.

Ono što je činila, iz nedelje u nedelju, iz sezone u sezonu, kroz gotovo trideset godina povremenog vraćanja, bilo je nešto što se retko dešava na televiziji. I tada i danas, uspevala je da liči na dom.

Serija koja nikada nije morala da dokazuje zašto je posebna. Samo je pustila nekoliko ljudi da sede u jednom stanu, pričaju jedni preko drugih, svađaju se oko gluposti, zaljubljuju se, ljute, mire i ponovo vraćaju istim razgovorima. Nije bilo velikih avantura ni spektakularnih zapleta. Bilo je onoga što smo već znali iz svojih kuća.

Možda su baš zato „Otvorena vrata“ ostala toliko bliska. Serija nije pravila od običnog života nešto veće nego što jeste, nego je umela da primeti koliko je običan život već sam po sebi smešan. Njeni likovi nisu delovali kao televizijski likovi, već kao ljudi koje si mogao da sretneš, poznaješ ili, verovatno još gore, prepoznaš u sopstvenoj kući. Zato joj se čovek vraća – ne samo zbog fora koje i dalje rade, nego zbog osećaja da ulazi negde gde je već jednom bio.

„Postoji samo jedna stvar, koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore… optimizam. Ne mogu da podnesem taj lažni, ničim izazvani, potpuno nemotivisani optimizam.“

Stan-Atelje na Čuburi

Katarina Anđelić, konceptualna umetnica, vajar, humanista, postmodernista, bivša žena bivšeg čoveka Dragoslava Jakovljevića i tako dalje i tako dalje, koju je igrala Vesna Trivalić, nije živela u snobovskom prostoru kakav bismo očekivali od jedne umetnice. Živela je u stanu koji je istovremeno bio i njen atelje – mešavina platna, bezbroj nedovršenih ideja, skulptura, razbacanih papira i porodičnog haosa, prostor koji nikada nije glumio da je savršen, jer je bio zauzet time da bude stvaran.

Oko nje su se, kao u svakom pravom domu, vrteli ljudi koje niko nije birao, nego ih je jednostavno dobio – sin hipohondar, ćerka opsednuta politikom, bivši muž koji se stalno vraća na mala vrata, brat čije biznis ideje uvek klize tik uz ivicu zakona, njegova ćerka Ana, bajkerka i ljubiteljka haiku poezije i komšinica čije prisustvo niko ne dovodi u pitanje jer se, u suštini, podrazumeva da je uvek tu.

Svako je u taj stan unosio neku svoju malu katastrofu, naviku, nervozu ili potpuno nepotrebnu raspravu, pa je i najobičnije popodne lako moglo da se pretvori u čitavu dramu. Jedni drugima su upadali u reč, prekidali tuđe planove, pozajmljivali stvari bez pitanja i ponašali se kao da je sasvim normalno da se tuđi život odvija pred svima. Bio je to dom napravljen da liči na dom svakoga ko gledao – zatrpan, glasan, pomalo nesavršen, i baš zato neodoljivo topao.

„Pola sata imate vremena da svoje psihosomatske poremećaje dovedete u red, da se uljudite i da dočekamo goste.“

Humor, humor i još humora

Posebnost „Otvorenih vrata“, serije koja se danas često smatra prvim domaćim sitcomom, bila je u tome što nikada nisu morale da viču da bi bile smešne.

Njihov humor nije bio napravljen od uštogljenih reakcija i forsiranih šala. Bio je sakriven u načinu na koji neko izgovori samo jednu rečenicu, u pogledu koji traje sekund duže nego što treba, u onoj neprijatnoj tišini koju svi poznaju iz porodičnih razgovora. To je bio humor prepoznavanja. Smeh koji dolazi jer u nečemu prepoznamo sebe, svoje roditelje, prijatelje, komšije, one ljude koje srećemo svakog dana i čije smo male čudnosti već odavno naučili napamet.

„Da li si primetio da ti od jutros nisam rekla da si idiot, iako si već za doručkom potrošio dozvoljenu kvotu za glupost?“

Jer, svi smo imali nekoga ko se ponaša kao da zna odgovor na svako pitanje. Nekoga ko od obične priče napravi životnu filozofiju. Nekoga ko uđe u sobu i promeni atmosferu samo zato što je stigao. U „Otvorenim vratima“ takvi ljudi nisu bili izmišljeni da bi bili smešni, bili su smešni upravo zato što su bili toliko poznati.

Zato likovi iz serije nikada nisu ostali samo likovi. Postali su poznanici. Neki ljudi ih možda nisu gledali godinama, ali kada bi ponovo čuli njihov glas ili videli neku scenu, postojao bi onaj čudan osećaj kao da su sreli stare prijatelje, i onda bi usledio istinski smeh. To je privilegija koju nema mnogo umetničkih dela.

Cakana

Naravno, nemoguće je govoriti o „Otvorenim vratima“ bez legendarne Cakane.

Potpuno neshvaćena i zauvek najnervoznija umetnica od koje je čitava jedna generacija upijala humor na koji i danas plačemo od smeha. Cakana nije morala ni da uradi nešto posebno da bi scena postala smešna. Dovoljno je bilo da čuje šta je neko rekao, da napravi onu svoju reakciju, zamahne rukom, pripreti prstom i da od sasvim obične rečenice napravi događaj od nacionalnog značaja. Kod nje je sve moglo da postane drama. Bata sa novom idejom, Dragoslav sa cvećem na vratima, deca sa svojim problemima – sve je moglo da je izbaci iz takta.

„Ako se ne nerviram, onda sam jako nervozna.“

Cakana je, naravno, na sve to reagovala kao Cakana. Glasno, brzo, teatralno i sa količinom nervoze koja bi mogla da zagreje čitavu zgradu. Nije imala potrebu da bude simpatična, što ju je verovatno i činilo toliko simpatičnom.

U njenom svetu nije bilo mnogo prostora za ono „ma nema veze“. Kod nje je uvek bilo veze, i to velike. Umetnica, majka, bivša žena, nedomaćica, komšinica, posmatrač svega što se događa oko nje i, povremeno, jedina osoba u prostoriji koja je svesna koliko je sve to što se događa potpuno suludo. Sve bi se to sudaralo u tom istom dnevnom boravku, dok je Cakana, koceptualistkinja po zanimanju i po duši, sve to posmatrala pomalo zbunjeno, pomalo zabavljeno, kao da gleda sopstvenu skulpturu koja je, protiv njene volje, oživela i počela da pravi haos po ateljeu.

Vreme cenzure

Ono što ovu seriju čini istinski izuzetnom nije samo njena porodična toplina, nego i hrabrost sakrivena unutar te topline. Nastala je 1994. godine, u samom srcu najtežih godina – rat, sankcije, hiperinflacija, medijska cenzura koja nije dozvoljavala mnogo prostora za sumnju u zvaničnu sliku sveta. A ipak, u dnevnoj sobi porodice Anđelić-Jakovljević, likovi su izgovarali rečenice koje bi na Dnevniku državne televizije bile nezamislive.

Cakana je, u jednoj čuvenoj epizodi, priznala da je umalo pala u nesvest kada je čula da je njena zemlja proglašena ekonomski najstabilnijom u Evropi – rečenica koja je, decenijama kasnije, i dalje kružila društvenim mrežama, jer nije izgubila ni jedan gram svoje gorčine.

„Ja ću da poludim! A da ne bih poludela, ja ću da emigriram, jer ja više nemam šta da tražim ovde!“

U jednoj drugoj epizodi, televizor u domu Anđelića počinje sam da govori, da diktira i širi poruke i onda kada nema struje – satira toliko oštra da je teško poverovati da je prošla kroz cenzorsko sito devedesetih. Možemo da mislimo da je upravo u tome bio njihov trik – kritika je dolazila prerušena u porodičnu komediju, kroz likove koje je bilo lako doživeti kao obične i bezopasne. Ali, ni takav prostor nije mogao zauvek da ostane izvan domašaja cenzure. Nakon emitovanja trideset četvrte epizode, tokom devedesetih, „Otvorena vrata“ su neočekivano ukinuta, a scenariji za nove epizode ostali su nerealizovani, sve do 2013. godine.

Vrata koja su uvek otvorena

Danas, kada svako od nas gleda nešto drugo, u svoje vreme, prema sopstvenom, algoritamski šivenom ukusu, teško je zamisliti da bi ijedna serija mogla da ponovi ono što su „Otvorena vrata“ učinila gotovo bez ikakvog napora – da čitava jedna zemlja, u isti čas, subotom uveče, uđe kroz ista vrata, u isti stan i sedne za isti porodični sto. Za mene su jedna od prvih slika detinjstva.

Dovoljno je pustiti epizodu i odjednom se pojavi nešto poznato, nešto što nije samo scena iz stare kultne serije, već deo jednog sveta koji više ne postoji sasvim na isti način. A ako vam se nekada učini da vam nedostaje vreme kada se televizija gledala zbog priče, likova i onog iskrenog smeha koji ne mora da se forsira, dovoljno je da se vratite u taj stan na Čuburi. Tamo vas i dalje čekaju iste svađe, iste gluposti, isti ljudi koji jedni drugima idu na živce i, nekako, baš zato pripadaju jedni drugima.

Ne morate čak ni da znate šta ste tačno došli da pronađete. Možda samo želite da se vratite na pola sata, da čujete poznate glasove i nasmejete se nečemu što ste već čuli deset puta. U tom stanu vreme nikada nije sasvim prošlo, samo se malo utišalo dok smo mi odrastali, ali vrata su i dalje otvorena.

Napisao: Milan Lečić