U zimu 1962. na 1963., jednu od najhladnijih koje je London ikada zabeležio, žena u iznajmljenom stanu ustaje u četiri ujutru, pre nego što se deca probude, i piše. Piše brzinom kojom se piše samo kad je nešto konačno pušteno niz nizbrdicu, bez kočnice, kad više nema vremena za doradu jer je vreme upravo ono čega nestaje. Za nekoliko nedelja napisaće pesme koje će sačiniti zbirku “Ariel” i učiniti je besmrtnom. Za nekoliko meseci biće mrtva. Ono što se retko pominje jeste da je, tog istog jutra, po svoj prilici prvo zamesila testo za hleb, jer je to bio red stvari kojeg se držala i kad joj se svet rušio – prvo deca, pa kuhinja, pa, tek onda, ponor.
To je Sylvia Plath sažeta u jednu scenu koju retko ko uspeva da drži u glavi istovremeno – žena koja mesi hleb i žena koja piše najsuroviji stih engleskog jezika, u istom stanu, često u istom satu. Istorija književnosti je, iz nekog razloga, uvek htela da bira između te dve žene. Kao da je kulturi potpuno nemoguće da prihvati kako genijalnost ne traži odricanje od svakodnevitce, već od nje pravi sopstveno strelište.
Savršena domaćica
Pre nego što je postala legenda, Plath je bila, gotovo patološki, odlična učenica i devojka koja je smatrala da postojanje samo po sebi nije dovoljno opravdanje za zauzimanje prostora, nego da se to mesto mora zaslužiti, iznova, svakog dana, savršenstvom. Kad je upoznala Teda Hughes-a i udala se za njega, taj isti nagon se prelio u domaćinstvo – pekla je hleb svakog jutra, gajila povrće, šila zavese, čuvala pčele – u čudnom, gotovo nameštenom nastavku očevog zanimanja, čoveka koji je umro kad je imala osam godina i ostavio joj knjigu o pčelama kao jedino nasleđe koje je umela da pretvori u nešto živo. Taj nasleđeni odnos prema pčelama postaće, godinama kasnije, čitav ciklus pesama – “Pčelinji sastanak”, sa istaknutim pesmama “Dolazak pčelinje kutije” i “Žaoke” – u kojima domaćinski čin čuvanja pčela polako klizi u nešto opasnije, metaforu za nasleđenu vlast, za roj koji čeka trenutak da se pobuni protiv onoga ko ga drži zatvorenog.
Bilo bi lako reći da je sva ta domaćinska savršenost bila maska, uloga koju je igrala jer su je pedesete godine nametnule kao jedini prihvatljiv oblik ženskog postojanja. Istina je dosta neprijatnija. Izgleda da je to zaista i želela, ili bar deo nje jeste – red, kontrola, dom koji funkcioniše kao dobro podmazan sat. Ono što je pisala u to vreme, pak, izdaje sumnju koja se šunja ispod te uredne površine. Pesma “Kandidatkinja” u kojoj Sylvia Plath mladu suprugu opisuje kao proizvod na tržištu i gotovo mehaničku lutku spremnu da odgovori na svaku muževljevu potrebu, nije napisana kao ispovest nego kao hladna hirurška disekcija institucije u koju je upravo sama ušla. S druge strane, u “Jutarnjoj pesmi”, jednoj od retkih pesama o majčinstvu koja ne glumi nijedno očekivano osećanje, opisuje sebe kao nešto nezgrapno i suvišno, oblak koji polako gubi oblik i nestaje dok dete preuzima centar sveta. Plath nije birala između uloge i uvida u tu ulogu. Nosila je oboje, istovremeno, kao dve ličnosti. Bila je u istom dahu i besprekorni arhitekta vlastitog kaveza i njegov najsuroviji inventar.
Ta dvojnost dobila je svoj konačni oblik u januaru 1963. godine, svega nekoliko nedelja pre smrti, kada izlazi njen prvi i jedini roman “Stakleno zvono”. Objavljen pod pseudonimom Victoria Lucas, roman je bio prozni pandan njenoj poeziji – bezobzirno ogoljena priča o sopstvenom mentalnom slomu, ali ipak skrivena iza lažnog imena. Čak i na samoj ivici ambisa, deo nje je i dalje pokušavao da sačuva ulogu uredne majke i zaštiti svoju svakodnevicu od razorne snage sopstvenog rukopisa.
Briljantna pesnikinja
Njena rana poezija, sabrana u zbirci “Kolos” – vezana, formalna, puna referenci na mentore i očevu figuru – bila je poezija nekoga ko traži dozvolu. Precizna, vredna divljenja, ali izrazito oprezna, kao da svaki stih pita nekog nevidljivog profesora da li sme da postoji. Bila je to estetika ukroćene darovitosti, stvorena da zadivi autoritete umesto da ih sruši.
Onda je brak počeo da se raspada. Hughes je otišao. I nešto u njenom jeziku se, u poslednjih nekoliko meseci života, otključalo na način koji nauka o književnosti još uvek pokušava da objasni. Glas koji je pisao te poslednje pesme više ne moli za nikakvu dozvolu – on surovo optužuje, proriče, spaljuje sve za sobom. U pesmi “Daddy” konačno se obračunava sa svim muškim figurama u svom životu, stapajući ih u jednu tiransku figuru koju oslikava jezikom strave i tiranije – potez koji je od objavljivanja do danas jedan od najspornijih u poeziji dvadesetog veka. Očeva smrt, sopstveno detinjstvo, sopstveno telo i ludilo – sve postaje građa za slike koje su istovremeno lične do bola i mitske do univerzalnosti, kao da je pronašla jezik dovoljno velik da nosi ne samo njenu priču nego i sav bol iza nje. Kritičari će kasnije raspravljati da li je etički prisvajala tuđe istorijske strahote da opiše sopstvenu patnju – rasprava koja i danas nije rešena, i ne treba da bude, jer je deo onoga što tu poeziju čini opasnom u pravom smislu reči. Jer poezija, kada je izvedena do svog estetskog ekstrema, ne traži moralni blagoslov nego apsolutnu emotivnu kapitulaciju.
Najčudnija stvar u vezi s tim poslednjim mesecima jeste brzina. Pisala je po nekoliko pesama nedeljno, gotovo bez ikakvih ispravki, kao da je neko unutra konačno iskreno progovorio. To je paradoks koji njena biografija nikad neće rešiti do kraja – najveće umetničko postignuće njenog života stiglo je tačno u trenutku kad je njen lični život dostigao dno. Nije da je patnja stvorila genijalnost – patnja retko stvara bilo šta osim patnje. Pre bi se reklo da je katastrofa konačno oduzela poslednji sloj opreza, i ono što je ostalo, ispod, bilo je čisto, neulepšano i zastrašujuće precizno.
To se možda najjasnije vidi u njenim dnevnicima. Ko u njima traži romantično zanesenje ili puku ispovest slomljenog srca, ostaje zatečen – ti zapisi nisu bili utočište za patetiku, već hladna i surova realnost. U njima Plath s preciznošću analizira sopstvenu sujetu, strah od prosečnosti i bespoštednu ambiciju da izbori svoje mesto u književnim krugovima. Tu nema glumljenja žrtve. Postoji samo bezobzirna radna etika i svest o tome da se genijalnost ne dobija na poklon, već zarađuje stihom po stih. Njen dnevnik nije bio mesto gde se bol samo oplakuje, već mesto gde se patnja bezmilostno štavi u trajni materijal za večnost.
Očajna žena
Depresija nije stigla s odlaskom njenog supruga. Bila je tu od detinjstva, od one iznenadne, neobjašnjive smrti oca, kroz prvi pokušaj pisanja i elektrošokove nekoliko godina pre nego što je iko od nas čuo njeno ime. Brak je, izgleda, neko vreme držao tu prazninu na odstojanju, a njegov kraj ju je vratio.
Poslednja pesma koju je napisala, samo nekoliko dana pre smrti, zove se “Ivica”, i teško je čitati je danas a ne osetiti neku jezu kroz kičmu. Te zime, sama sa dvoje male dece u londonskom stanu, u gradu paralisanom najgorim mrazom u sećanju, Plath je bila fizički izolovana onoliko koliko je već bila emotivno. Poslednjeg jutra je deci ostavila hleb i mleko, brižljivo zatvorila vrata njihove sobe da ih zaštiti, i okončala sopstveni život. Detalj koji možda najviše progoni nije sama smrt pesnikinje, nego taj poslednji gest brige – dokaz da je do samog kraja bila i majka koja štiti i žena koja više nije mogla da izdrži, u istom telu, istog jutra, baš kao i uvek. U tom tihom jutru, pedantnost domaćice i konačnost pesnikinje sklopile su svoj poslednji, jezivi pakt.
Zašto nam pesnikinja ne dozvoljava da biramo
Kultura voli uredne priče – genijalna, luda pesnikinja ili, alternativno, tragična domaćica slomljena od strane muškarca. Oba narativa su lakša za prepričavanje od same istine, a istina je da je Sylvia Plath bila sve troje istovremeno, bez šava koji bi razdvajao jednu ulogu od druge. Pekla je hleb i pisala apokalipsu istim rukama. Bila je odlikašica koja je tražila savršenstvo i žena koja je znala, bolje od ijednog kritičara, tačno koliko je to savršenstvo bilo krhko. Svaki pokušaj da se ona svede samo na žrtvu ili samo na mit jeste ništa drugo do kukavički beg od teške složenosti njenog bića.
Možda je to njeno pravo nasleđe – ne pesme same po sebi, koliko god bile besmrtne, nego uporan podsetnik da ljudsko biće retko stane u jednu etiketu. Da neko može istovremeno da bude neverovatno sposoban i neverovatno slomljen, da domaćinstvo i genijalnost i očaj mogu deliti isti dan, istu kuhinju, isti dah, i da je upravo ta nepodnošljiva istovremenost, a ne bilo koja pojedinačna uloga, ono što Sylviu Plath čini, gotovo sedamdeset godina kasnije, i dalje nemogućom da se do kraja objasni. Ona ostaje nemirna senka nad savremenom književnošću i podsetnik da umetnost nije uteha, već najsuroviji oblik istine.
Napisao: Milan Lečić
bugsociety. 
Постави коментар