Bilo je nešto malo pre ponoći, u subotu, petnaestog avgusta, kada su se na bini Niške tvrđave, na trideset drugom Nišvil festvalu, pojavili ljudi koji retko staju zajedno na istu scenu van Londona. To nipošto nije bio klasičan tribute bend, niti skupina rutinskih muzičara koji su uvežbali tonove sa ploče i vešto skinuli mimiku legendarnog džez glasa. Pred publikom su stajali muzičari koji su godinama stajali tik uz Amy Winehouse na svakom pojedinačnom koncertu i u svakom studijskom ushićenju, bend koji je iz prve ruke delio istu tu energiju, isti zvuk i iste te teške, nesanicom obojene noći na turnejama. Kada je kratka najava završena – bez teatralnih reči, kao da niko od njih nije želeo da jeftinim frazama zamuti ono što sledi – publika u Nišu je shvatila da pred sobom nema imitaciju, već dostojanstven i živ nastavak jedne nedovršene priče.

Zašto je ovo veče bilo veće od puke komemoracije

Petnaest godina prošlo je od leta 2011. godine, kada je Amy Winehouse u svojoj dvadeset sedmoj godini napustila svet koji, po svemu sudeći, nikada nije bio nežan prema njoj onoliko koliko je zasluživala. Decenija i po je u modernoj pop kulturi sasvim dovoljno vremena da se nečiji lik i delo komercijalizuju, pretvore u apstraktan mit ili svedu na nekoliko fotografija i tri hit singla koji se mašinski prevrću na radio stanicama bez ikakvog razmišljanja o ženi koja ih je napisala.

Međutim, ono što se prethodne noći dogodilo na Tvrđavi nije imalo nikakve veze sa tom vrstom industrije. Umesto jeftine eksploatacije nostalgije i estradne komercijalizacije, publika je dobila nešto potpuno suprotno – živ, duboko ličan čin sećanja u kom nijedan stih nije delovao distancirano, “spomenički” niti zaboravljeno.

Vokalistkinja Beth Morris je, govoreći o Amy Winehouse pred niškom publikom, birala reči koje nisu zvučale kao prazna estradna kurtoazija – govorila je o njenom ogromnom srcu, o beskompromisnoj predanosti muzici i ljudima koje je volela, ističući da je primarni cilj ovih nastupa očuvanje njene žive zaostavštine širom sveta. Podsetila je i da je Amy crpela snagu iz najčistijih izvora džeza i soula.

Početak tišine i uvod u intimni prostor

Odluka benda da koncert ne otvori eksplozivno, najpoznatijim radijskim hitovima, bila je čin dubokog poštovanja prema samoj muzici i publici koja ih sluša. Uvođenje u veče kroz manje komercijalne, ali emocionalno ogoljene numere poput „Stronger than me“ i „Mr Magic (Through the smoke)“, predstavljalo je nežan gest poverenja – poziv da se pre  katarze prođe kroz intimni prostor u kom je ta muzika prvobitno i nastajala. Bilo je to svesno građenje atmosfere u kojoj se od slušalaca nije tražilo da odmah pevaju refrene, već da najpre saslušaju i osete reči. Zidine Niške tvrđave, sa vekovima utisnutim u svoje temelje, poslužile su kao savršen akustički i vizuelni ram za ovaj uvod, delujući poput mesta koje po svojoj prirodi razume šta znači sačuvati nešto dragoceno od zaborava i zuba vremena.

Eksplozija katarze i zvuk koji prožima zidine

Kada je uvodni deo napravio prostornu i emotivnu podlogu, usledio je trenutak za koji se činilo da ga je cela Tvrđava podjednako iščekivala. Prvi taktovi pesme „Back to Black“ prošli su kroz publiku poput strujnog udara – hiljade ruku su se u sekundi podigle, a dotadašnja atmosfera pretvorila se u nešto nalik ritualu. Usledila je „Rehab“, pesma čija je gorka ironija nakon petnaest godina zvučala još oštrije i bolnije, a zatim i „Tears Dry on Their Own“, doneta sa dubokim poštovanjem prema duši pesme, ali bez trunke vokalnog oponašanja.

Beth Morris, koju je Dale Davis lično izabrao za ovaj projekat, izbegla je najčešću zamku u koju upadaju izvođači ovog tipa – nije pokušavala da imitira boju glasa ili pokrete Amy Winehouse. Umesto imitacije, usmerila je sopstveni vokalni kapacitet u službu njenih pesama, stvarajući trenutak u kom je čitava Tvrđava na trenutak delovala kao jedna jedina, ogromna prostorija ispunjena istim dahom.

„Svi smo mi večeras Ejmin bend“

Negde na polovini koncerta, nakon što se završi “Me & Mr Jones”, dogodio se momenat koji je suštinski redefinisao odnos između scene i publike. Rečenica koju je Beth Morris uputila prisutnima – da na bini ne stoje muzičari koje publika samo posmatra, već da svi okupljeni te noći, zajedno čine bend Amy Winehouse – promenila je iz korena prirodu te večeri. U tome je suština.

U tom trenutku prestala je podela na izvođače i posmatrače – hiljade prisutnih postalo je deo jedinstvenog kolektivnog tela koje nosi deo odgovornosti za to da ova muzika ostane živa. To više nije bilo puko prisustvovanje jednom koncertu, već, možda nesvesno, učestvovanje u činu čuvanja jednog umetničkog nasleđa koje odbija da postane još jedan muzejski eksponat.

Kraj u kom je ljubav dotakla nebo

Završnica sa pesmom „Love Is a Losing Game“ donela je gustu i skoro fizički opipljivu tišinu koja se preplitala sa glasovima iz publike. Stihovi o ljubavi koja se, uprkos svemu, završava porazom, te su se noći u Nišu pretvorili u svoju čistu suprotnost – u dokaz da autentična emocija, kada je utisnuta u vrhunsku muziku, ne gubi ništa čak ni kada njen tvorac više nije prisutan. Ljudi u publici su se grlili, stranci su delili poglede razumevanja, a more svetala iznad Tvrđave delovalo je kao prirodni nastavak te scene. Kada su poslednji tonovi zamrli i kada se publika polako povukla, ostala je jasna spoznaja na sve ovo – Amy te noći nije pripadala prošlosti, već se dogodila ovde i sada, kao živa energija koja se kroz glasove onih koji je vole nastavlja dalje.

Ljudi koji su stvarali sa Amy Winehouse podsetili su publiku na Nišvilu da njeno nasleđe nije rekvizit iz prošlosti, već živa emocija koja i dalje spaja hiljade glasova.

Napisao: Milan Lečić