Nijedan sto u Beogradu nije video toliko novca, političkih spletki, književnih sujeta i čistih genija kao onaj u prizemlju Hotela Moskva. Na tom uglu Terazija godinama se sekla gradska elita sa propalim kockarima, stranački špijuni sa naivnim pesnicima, a mermerne ploče i stubovi sa zlatnim listićima svedočili su razgovorima o kojima su se kasnije pisale knjige i vodile policijske istrage.

Zgrada je menjala vladare, sisteme, državne zastave i vojske, ali kafana u prizemlju nikada nije promenila svoju osnovnu funkciju – bila je i ostala mesto na kom se tačno znalo ko drži moć, ko s kim pije i ko je ispao iz igre. Dok su se preko puta smenjivale imperije i ideologije, tu se rešavala beogradska čaršija.

Grad okupljen oko jedine upaljene sijalice

Neposredno posle Prvog svetskog rata, Beograd je bio grad u mraku, doslovno i figurativno – razoren, siromašan, bez struje u većini domova. Upravo u tom periodu, pisac Miloš Crnjanski je oko sebe okupio grupu mladih intelektualaca koji su žudeli za kulturnim preporodom razrušenog grada, nazvavši je jednostavno – Grupa umetnika. U njoj su bili Sima Pandurović, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, budući nobelovac Ivo Andrić, Momčilo Nastasijević i Branko Lazarević.

Sastajali su se baš u kafani Hotela Moskva, a razlog je, prema Crnjanskom, bio sasvim prizeman i baš zato dirljiv – to je bilo jedino mesto u gradu koje je tih noći imalo struju. Tu, pod tom jednom sijalicom, Stanislav Vinaver je koncipirao i zapisivao delove svog čuvenog manifesta ekspresionizma i parodija koje su kasnije ušle u Manifest ekspresionističke škole, dok je Crnjanski na kafanskim papirićima skicirao stihove koji će postati deo njegove zbirke Lirika Itake. Vinaver je baš u Moskvi napisao i svoj poznati esej „Kafane„, gde je izgovorio rečenicu: „Svi nemiri i sve revolucije zar se nisu rodile u kafani?„

Dok je ostatak Beograda tonuo u pomračinu, najsjajniji umovi jedne generacije okupljali su se pod jednom od retkih upaljenih sijalica u gradu, raspravljajući o budućnosti srpske književnosti kao da mrak napolju uopšte ne postoji.

Profesor koji je promenio radno vreme zarad beogradske noći

Ovo mesto je privlačilo književnike i pre nego što je uopšte ponelo ime Moskva. Kada je na ovom istom uglu postojala kafana Velika Srbija, Branislav Nušić je bio jedan od njenih prvih redovnih gostiju, a Stevan Sremac toliko joj je bio odan da je, prema predanju, promenio sopstveni raspored predavanja u beogradskoj gimnaziji u kojoj je radio, samo kako bi mogao da spava duže ujutru posle večeri provedenih u razgovoru.

Malo je lepših dokaza o tome koliko je ovaj ugao oduvek značio beogradskim piscima od činjenice da je jedan profesor bio spreman da promeni sopstveni radni raspored samo da bi ostao još malo duže za istim stolom. Sremac nije samo sedeo tu – on je za stolom držao otvorenu beležnicu i direktno u nju zapisivao dijaloge, anegdote i doskočice beogradskih prolaznika, koje je kasnije doslovno prenosio u svoje pripovetke i prozu.

Nobelovac koji je potražio tiši ugao na galeriji

Ivo Andrić je u kafeteriji hotela imao sopstveni sto, za kojim je često sedeo sam, pijuckajući blagu domaću kafu uz ratluk. Ovo je bio ritual dovoljno učestao da ga je čitav grad, na neki način, prepoznavao kao njegov. Do tada, svi znali tačno vreme i mesto gde su mogli sresti Andrića.

Sve se promenilo 1961. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Odjednom izložen mnogo većoj pažnji javnosti, Andrić je odabrao intimniji sto na galeriji kafeterije – povučen, malo iznad glavne dvorane, dovoljno udaljen da mu vrati bar deo mira koji je slava odnela. Ima nešto duboko ljudsko u ovoj sitnoj promeni adrese unutar iste prostorije – dokaz da čak i najveće priznanje na svetu često znači, pre svega, potrebu da se pronađe novi, tiši ugao.

Svet koji je navraćao na Terazije

Za istim kafeterijskim stolovima sedeo je i Jovan Dučić, pesnik i diplomata čiji je stih obeležio čitavu jednu epohu srpske poezije. Ali Moskva nije bila samo domaće okupljalište – kroz njene salone prošli su i indijski nobelovac Rabindranat Tagore, kao i britanska spisateljica Rebeka Vest, čije će putopisno delo o ovim prostorima kasnije postati jedno od najčitanijih svedočanstava stranca o duhu Balkana. Beograd nije morao da putuje do sveta. Svet je, izgleda, redovno navraćao u njegovu kafanu na Terazijama.

Genije koga nije dovela slava, nego ljubav

Albert Ajnštajn je u hotelu prenoćio nekoliko dana i bio čest gost hotelskog restorana, zajedno sa suprugom Milevom Marić, poreklom baš sa ovih prostora. Ono što ovu posetu čini posebno toplom nije to što je jedan od najvećih naučnih umova ikada sedeo u beogradskoj kafani, nego razlog zbog kog je tu uopšte bio – doveden je ljubavlju prema ženi koja je htela da mu pokaže odakle potiče, a ne slavom koja bi ga inače vodila ka prestižnijim svetskim adresama.

Kada su na nekoliko godina utihnule pesničke reči

Priča o ovom mestu ne bi bila potpuna, niti iskrena, bez pomena perioda kada je ista ta zgrada, tokom Drugog svetskog rata, oštećena u aprilskom bombardovanju 1941. godine i potom pretvorena u sedište Gestapoa tokom okupacije. Ista prostorija koja je nekada bila jedina upaljena sijalica za grupu pesnika, na nekoliko godina postala je nešto sasvim suprotno. Ovaj kontrast ne treba ulepšavati niti preskakati – on je deo iste priče, podsetnik da su zidovi koji su ugostili toliko lepote, u jednom istorijskom trenutku, ugostili i njenu potpunu suprotnost.

Vek nezaboravnih lica za istim stolom

U decenijama koje su usledile, kroz iste salone prošla je gotovo nestvarna povorka gostiju – Alfred Hičkok, Bernardo Bertoluči, Miloš Forman i Roman Polanski, Robert De Niro, Džek Nikolson, Kirk i Majkl Daglas, Pavaroti, Žan-Pol Sartr, Indira Gandi, Ričard Nikson… Nijedno od ovih imena ne treba svesti na puku listu poznatih – vrednije je zapamtiti da je svako od njih, na svoj način, prepoznalo isto ono što je privuklo Andrića, Crnjanskog i Sremca decenijama ranije. Da ovaj ugao Terazija, iz razloga koji je teško precizno imenovati, ume da učini da se svaki gost, makar na jedno veče, oseti kao da sedi u samom središtu sveta.

Ono što je zauvek ostalo isto

I danas, dok napolju Terazijama proleću autobusi i prolaznici zagledani u ekrane telefona, unutra kao da važe neka sasvim druga pravila o vremenu. Konobari i dalje nose onu prepoznatljivu otmenost, mermer je jednako hladan, a kafa ima isti onaj ukus zbog kog je Sremac žrtvovao jutarnje časove. Moskva nije preživela čitav vek zato što je bila luksuzna, nego zato što je ostala beogradsko utočište – jedino mesto gde i dalje možete naručiti kafu, gledati kroz prozor i pustiti da grad prođe pored vas.

Napisao: Milan Lecić