Srpska kulturna istorija voli da svoje velikane naknadno spakuje u upeglane, muzejske biografije i potom ih uvrsti u udžbenike kao suve formaliste. Ali ako je ijedan naš autor odbijao da stane u bilo kakav ukalupljeni ram, bio je to Laza Kostić.

Bio je hodajući paradoks 19. veka – čovek koji je prvi prevodio Šekspira na srpski jezik, doktorirao prava na latinskom u Pešti sa samo 25 godina, govorio osam jezika i suvereno vladao antičkom filozofijom, a istovremeno šokirao sugrađane svakodnevnim habitusom koji je za to doba delovao kao nemoguća provala iz nekog sasvim drugog univerzuma.

Njegova ekscentričnost nije bila proračunata poza za skretanje pažnje, već organski, neobuzdani nusprodukt genija koji je odbijao da se pokori građanskom konformizmu.

Opsesija fizičkom kulturom i golišavi skandali na Dunavu

U vreme kada se usmerena paorska i građanska Srbija šetala u tesnim, zakopčanim kaputima, teškim čohanim odelima i stavom koji je fizički rad smatrao odlikom nižih slojeva, Laza je bio opsednut fizičkom kulturom. Prvi je u Somboru i Novom Sadu aktivno propagirao fiskulturu, dizao teške improvizovane tegove i izvodio gimnastičke vežbe na razboju koji je lično montirao u sopstvenom dvorištu. Stanovnici Novog Sada i Sombora decenijama su svedočili da je Kostić redovno plivao u Dunavu i lokalnim rečicama potpuno go ili u minimalnoj opremi, izvodeći komplikovane skokove i gimnastičke bravure na obali.

U 19. veku, gde je i otkrivanje gležnja smatrano nepristojnim, Kostićevo golo telo na rečnoj obali nije doživljavano samo kao čudaštvo, već kao prvorazredni javni skandal i prkos malograđanskom moralu.

Snovi kao radni sto i noćni ulov stihova

Laza nije pisao kao ostali pisci njegovog vremena, koji su sedeli za masivnim radnim stolovima i pedantno nalivali mastilo. On je svoje najdublje estetičke uvide i stihove direktno „dovlačio“ iz stanja između jave i sna. Skovao je i sopstveni, prepoznatljiv izraz za taj proces – srknuti iz sna. Tvrdio je da mu se u polusnu javljaju gotove rime, matematičke simetrije i čitave kosmološke vizije, pa je pored kreveta uvek držao papir i olovku kako bi zapisao stihove pre nego što ih dnevna svetlost i razum potpuno rasprše. Njegova čuvena estetička teorija „ukrštanja“ –  ideja o ravnoteži i harmoniji između razuma i mašte, jave i sna, mraka i svetlosti – nastala je upravo iz ovog noćnog rada na granici svesti, gde je san bio jednako stvaran radni prostor kao i biblioteka.

Leksički inženjering i izmišljanje reči koje su zgražavale kritiku

Kada mu postojeći fond srpskog jezika nije bio dovoljan da izrazi punu dubinu i apstrakciju vlastite misli, Kostić ga je bez trunke oklevanja prekrajao i kovao sopstvenu leksiku. Njegovi savremenici, na čelu sa tradicionalnim i konzervativnim kritičarima poput Jovana Skerlića, smatrali su da Laza „kvari i mrcvari čist narodni jezik“ i da se poigrava bezvrednim jezičkim vratolomijama. Izmislio je na stotine novih reči (neologizama) koje su tadašnjim čitaocima zvučale potpuno suludo, rogobatno i usiljeno, dok danas predstavljaju sam vrhunac i ponos srpske poezije – reči poput porednica, plemenitba, suzaštitnik, puzdra, ili čuveni, duboko ekspresivni glagoli isplaviti, ubeskočiti, strmoglaviti.

Vizuelni prkos, sirova ishrana i čišćenje tela

Dok su svi uvaženi profesori, advokati i političari nosili stroga crna bečka odela, prsluke i cilindrične šešire, Laza se oblačio sa namernim, prkosnim nehajem koji je spajao nespojivo. Nosio je vezene narodne torbe i seljačke tkanice preko skupih krojenih odela, raskopčane košulje bez kravate i trake u dugoj, bujnoj kosi. Pored vizuelnog identiteta, bio je i zdravstveni avanturista – u određenim fazama života praktikovo je proto-vegansku ishranu, izbegavao teška pečenja i masne kafanske obroke, zagovarajući čišćenje organizma kroz post, sirovu hranu i konstantno kretanje na svežem vazduhu – što je u kafanskoj Srbiji tog doba smatrano čistim ludilom i sigurnim putem u bolest.

Matematički pristup ljubavi i provodadžisanje za sopstvenu strast

Njegov odnos prema Lenki Dunđerski prešao je sve granice uobičajenog građanskog bontona i romanse. Svestan ogromne razlike u godinama (bio je 29 godina stariji od nje) i opterećen sopstvenim materijalnim rasulom, Laza je pokušao da pobegne od razorne strasti tako što je lično ugovarao brak između Lenke i Nikole Tesle. Pisao je Tesli u Americi, pedantno mu objašnjavajući da je Lenka savršena žena za njega – i po inteletku i po bogatstvu – verujući da bi spoj dva genija bio jedini dostojan izlaz iz njegovog privatnog pakla.

Kada je Lenka iznenada umrla od tifusa, slomljeni Laza se povukao u Manastir Krušedol i godinama vodio tajni Dnevnik snova na francuskom i šifrovanom pismu, razgovarajući sa njenim duhom i pedantno, gotovo naučnički beležeći svaku noć u kojoj mu se javila na granici jave.

Filozofija „smeha radi smeha“ u političkim klupama

Kao poslanik u Peštanskom saboru, Kostić je dovodio do ludila svoje političke protivnike i uvažene kolege. Znao je da drži govore koji su umesto suvoparnih političkih izveštaja bili čista satira i teatar apsurda, da se glasno smeje usred najozbiljnijih skupštinskih debata i da namerno provocira ulaženjem u oštre rasprave na tri jezika istovremeno – srpskom, nemačkom i mađarskom. Vodio je politiku kao da je u pitanju šekspirovski komad u kom je njemu pripala uloga lude koja jedina govori istinu, demonstrirajući da je u svetu uštogljenih političkih fraza smeh jedino delotvorno oružje protiv tiranije i gluposti.

Laza Kostić jednostavno nije umeo da funkcioniše po građanskim kalupima svog vremena. Sva ta odstupanja od uobičajenog ponašanja, prkos rigidnim društvenim normama i odbijanje da se uklopi u uštogljeni kalup 19. veka bili su prirodni odbrambeni mehanizam čoveka čiji je intelektualni opseg bio nesrazmerno veći od sredine u kojoj je stvarao. Odbio je da bude poslušni činovnik i mirni akademik, plativši za to cenu u vidu nerazumevanja savremenika koji su ga olako otpisivali kao osobenjaka i ludaka.

Ali, upravo iz tog potpunog nepristajanja na kompromis i neprekidnog rada na granici svesti, razuma i polusna, rođena je poezija koja je nadživela i sve tadašnje kritičare, i sve one koji su ga za života uzalud pokušavali uterati u red.

Napisao: Milan Lečić