Većina knjižara postoji da bi prodavala knjige koje su već napisane. Retke, izuzetne knjižare, ipak, uspele su da odigraju mnogo aktivniju ulogu u samoj istoriji književnosti – ne kao mesto gde se gotovo delo kupuje, nego kao mesto gde je odluka jednog jedinog vlasnika, u pravom trenutku, doslovno odlučila da li će neko delo uopšte preživeti, ili da li će neki pisac imati gde da prespava dok ne postane onaj kog danas svi znamo.

Prodavnica koja je izdala knjigu koju niko drugi nije smeo

Kada je Sylvia Beach 1919. godine, uz tri hiljade dolara pozajmljenih od majke, otvorila malu englesku knjižaru u Parizu pod imenom “Shakespeare & Company”, teško da je mogla da zamisli da će za samo tri godine postati izdavač jednog od najvažnijih i najkontroverznijih romana veka. James Joyceov „Uliks“ bio je odbijen od strane gotovo svakog ozbiljnog izdavača, uključujući i Virginiu Woolf, delimično proglašen opscenim u Britaniji i Sjedinjenim Državama. Beach je, bez ikakvog iskustva u izdavaštvu, odlučila da rizikuje i sama ga objavi, tačno na Joyceov četrdeseti rođendan, 2. februara 1922. godine. Jedan savremenik je kasnije opisao kako su primerci romana u njenoj radnji stajali „naslagani kao dinamit u podrumu revolucionara“ – zabranjivan i spaljivan na obe strane Atlantika, roman je narednih jedanaest godina prodat u dvadeset osam hiljada primeraka, gotovo isključivo kroz tu istu malu knjižaru.

Radnja je, u međuvremenu, postala neformalno okupljalište čitave jedne generacije pisaca u egzilu – Hemingwaya, Gertrude Stain, Scotta Fitzgeralda, Ezre Paunda – pre nego što je, 1941. godine, zatvorena pod pretnjom nacističke konfiskacije, navodno pošto je Beach odbila da nemačkom oficiru proda svoj poslednji primerak Joyceovog romana „Fineganovo bdenje„. Deceniju kasnije, američki knjižar George Whitman otvorio je sopstvenu radnju na levoj obali Sene, koju je 1964. godine, u čast četiristote godišnjice Šekspirovog rođenja, preimenovao u “Shakespeare & Company” – ime koje mu je, prema legendi, lično predložila Sylvia Beach, nazvavši njegovu radnju „duhovnim naslednikom“ sopstvene. Whitmanova verzija radnje unela je sopstvenu, jednako radikalnu inovaciju – od prvog dana, pisci i umetnici bez prebijene pare mogli su besplatno da prespavaju među policama, u zamenu za pomoć u radnji i obećanje da će pročitati jednu knjigu dnevno. James Baldwin, William S. Burroughs, Anaïs Nin, Allen Ginsberg, Richard Wright i Julio Cortázar samo su neki od pisaca koji su, u nekom trenutku karijere, prespavali baš tu, između polica koje su ih, doslovno, sklonile s ulice dok nisu postali ono što jesu.

Telegram poslat nepoznatom pesniku

Slična priča, samo tri decenije kasnije i sa druge strane okeana, odigrala se u “City lights” knjižari u San Francisku. Kada je 1955. godine mladi, tada gotovo nepoznati pesnik Alen Ginzberg ušao u radnju i pokazao vlasniku Lorensu Ferlingetiu rukom naškrabanu verziju svoje nove pesme „Urlik“ (Howl), Ferlingeti nije video samo još jednog od „usputnih pesnika i lutajućih intelektualaca“ koji su se motali oko njegove radnje. Prepoznao je nešto važno i, ugledavši se na čuvenu poruku koju je Emerson vekom ranije uputio mladom Voltu Whitmanu, poslao je Ginzbergu telegram – pozdravljam te na početku velike karijere, kada dobijamo rukopis?

Objavljena 1956. godine, zbirka je narednog proleća privukla pažnju američke carine, koja je zaplenila petsto dvadeset primeraka pristiglih iz Engleske, optužujući pesmu za opscenost. Kada su dvojica prerušenih policajaca u junu 1957. godine kupila primerak direktno u radnji, upravnik knjižare je uhapšen, a ubrzo je optužnica proširena i na samog Ferlingetia. Sudija Clayton Horn je, posle svedočenja devet književnih stručnjaka, presudio da knjiga poseduje „iskupljujući društveni značaj“ i oslobodio ga svake krivice. Jedne novine su čitav slučaj sažele naslovom koji je, u međuvremenu, postao gotovo jednako slavan koliko i sama pesma – „Policija ovde ne dozvoljava renesansu„. Pokušaj da se pesma ugasi pretvorio se u ono što je, ironično, celom pokretu bitnika donelo nacionalnu slavu koju inače možda ne bi tako brzo stekli.

Knjižara koja je nadahnula legendu koju nikada nije zaslužila

Ne priča svaka poznata knjižara istinitu priču o promeni nečijeg života, i vredi to priznati baš onoliko glasno koliko se priča o suprotnim primerima. Knjižara “Livraria Lelo” u portugalskom Portu, sagrađena 1906. godine, sa svojim raskošnim neogotskim stepeništem koje se uvija poput jezika, decenijama se reklamira, pa i u zvaničnim turističkim materijalima, kao mesto koje je nadahnulo Hogwarts iz romana o Harry Potteru – priča potkrepljena činjenicom da je J. K. Rowling zaista živela u Portu početkom devedesetih, radeći kao nastavnica engleskog jezika.

Sama autorka je, ipak, 2020. godine, na sopstvenim društvenim mrežama, izričito demantovala ovu vezu, napisavši da nikada nije posetila tu knjižaru u Portu i da tada nije ni znala za njeno postojanje. Uprkos ovom demantu, mit je nastavio da se širi neometano – radnja danas naplaćuje ulaznice, zaposleni povremeno nose odore nalik čarobnjačkim mantijama, a red turista pred vratima ne jenjava. Ovaj primer, iako zasnovan na neistini, možda podjednako rečito govori o tome zašto nam knjižare uopšte znače toliko mnogo – toliko žarko želimo da verujemo da književnost ima opipljivo, čarobno mesto rođenja da smo, kada takvo mesto ne postoji, spremni da ga jednostavno izmislimo, i da nastavimo da mu verujemo i pošto nam je sama autorka rekla da nije istina.

Soba koja ume da promeni tok priče

Kada se sve tri priče postave jedna pored druge, izranja nešto vredno pažnje. Prave priče – hrabrost Sylvie Beach da finansira knjigu koju niko drugi nije smeo da dodirne, ili Ferlingetijev telegram upućen nepoznatom pesniku koji će ubrzo postati proročanstvo – pokazuju da jedna soba, i jedan uporan vlasnik spreman na stvaran rizik, povremeno zaista mogu da skrenu tok čitave književnosti. Izmišljena priča o portugalskoj knjižari pokazuje nešto podjednako istinito, samo u suprotnom smeru – da je žudnja čitalaca za opipljivim, čarobnim mestom rođenja neke priče ponekad toliko snažna da preživi i samo autorkino demantovanje. Između ove dve istine – knjižare koja je zaista promenila živote, i one koju smo jednostavno morali da verujemo da jeste – leži čitava romantika zbog koje nam knjižare, uostalom, i dalje toliko znače.

Napisao: Milan Lečić