Postoji jedan detalj u istoriji frizerskih radnji koji retko ko zna, a koji možda najbolje objašnjava zašto se berbernice danas doživljavaju kao nešto malo više od mesta za šišanje. Žanr a capella pevanja poznat kao „barbershop kvartet“ nastao je, prema uvreženom predanju, upravo u frizerskim radnjama devetnaestog veka – muškarci bi čekali na red, dosađivali se, i umesto da se u nečemu takmiče ili ćaskaju, počeli bi da pevaju u harmoniji, bez ikakvog drugog razloga sem da ubiju vreme. Nije slučajno što se baš u toj prostoriji, među ljudima koji nisu imali šta pametnije da rade, rodio žanr koji zahteva da četvorica muškaraca budu potpuno usklađeni, bez soliranja i nadmetanja – samo glas uz glas. Berbernica je, već tada, bila prostor u kome je muško druženje moglo da se dešava bez ikakvog izgovora sem čekanja u redu.

Taj obrazac se, posle decenija u kojima su brze, jeftine frizerske radnje pretvorile šišanje u petnaestominutnu transakciju bez razgovora, danas vraća, i to ne slučajno. Berbernica se, čini se, iznova pokazuje kao jedna od retkih preostalih prostorija u kojima muškarci mogu da provedu vreme jedni s drugima a da im za to nije potreban poseban povod –  i upravo ta osobina je razlog zbog kog je, u trenutku kada većina ostalih takvih prostora nestaje, berbernica opstala i ojačala.

Nestajanje „trećih mesta“

Sociolog Rej Oldenburg je pre nekoliko decenija skovao termin „treće mesto“ da opiše prostore koji nisu ni dom ni posao, nego neutralna teritorija na kojoj se ljudi opuštaju u društvu drugih, bez formalnosti kluba ili obaveze članstva – kafane, kafiće, kuglane, crkve, berbernice. Većina tih prostora je, u poslednjih nekoliko decenija, doživela postepeno povlačenje. Kuglane se zatvaraju, posećenost verskih zajednica opada, društveni klubovi nestaju, a njihovu ulogu retko šta uspešno preuzima.

Berbernica je jedna od retkih koja je opstala, i to iz razloga koji nema mnogo veze sa nostalgijom, a mnogo više sa strukturom same usluge. Za razliku od kafića ili bara, gde je odlazak uvek stvar slobodnog izbora i inicijative, šišanje je neizbežna, ponavljajuća potreba – kosa raste bez obzira na raspoloženje ili slobodno vreme, što znači da se poseta berbernici dešava redovno, sama od sebe, bez potrebe da neko svaki put iznova odlučuje da li mu se druži. Ta prinudna redovnost je, paradoksalno, ono što je sačuvalo berbernicu kao mesto okupljanja kada su drugi, dobrovoljniji oblici druženja izumirali.

Prostor u kome telefon mora da sačeka

Postoji i jedna sasvim praktična prednost koju berbernica ima nad gotovo svim ostalim savremenim prostorima za druženje – u njoj je fizički teško ostati zakopan u telefon. Dok traje šišanje, jedna ruka mora da miruje, glava se okreće po nalogu makaza, a pogled često pada na ogledalo pred sobom, a ne na ekran. Ova naizgled sitna fizička ograničenost proizvodi nešto što se retko dešava dobrovoljno u savremenom životu – prinudno prisustvo, trenutak u kome čovek nema izbora osim da bude tu, sa svojim mislima ili sa razgovorom koji se odvija oko njega.

Vlasnici tradicionalnih berbernica koji su preživeli talas brzih, jeftinih salona to i sami ističu kao ključnu razliku – u modernom, „trendi“ salonu svi gledaju u telefone, dok u klasičnoj berbernici razgovor nije dodatak usluzi, nego njen sastavni deo. Vruć peškir, pena nanesena četkicom, miris sandalovine ili eukaliptusa – svi ovi rituali nisu ukras, nego opravdanje da se malo uspori, u gradu koji se inače nikad ne zaustavlja.

Zajednica koja se gradi sama od sebe

Redovnost šišanja stvara i jedan suptilan, ali moćan socijalni efekat – „krug redovnih mušterija“ koji se formira bez ičijeg namernog truda. Muškarci koji rezervišu isti termin nedelju za nedeljom neizbežno se ukrštaju u čekaonici, prepoznaju jedni druge, i vremenom prelaze iz stranaca u poznanike, a često i u prijatelje.

Ovaj obrazac je posebno izražen u zajednicama gde je berbernica istorijski nosila i ulogu koja je daleko nadmašivala šišanje. Afroameričke berbernice su, tokom čitave istorije Sjedinjenih Država, funkcionisale kao ključne institucije zajednice – prostori u kojima se slobodno govorilo, politički organizovalo i gradilo ekonomsku snagu, uloga koja je bila posebno vidljiva tokom pokreta za građanska prava, a koja se i danas nastavlja kroz berbernice koje deluju kao neformalna mreža podrške mentalnom zdravlju, posebno za muškarce kojima je teže da potraže pomoć na druge, formalnije načine. Slično tome, u turskoj, grčkoj i arapskoj tradiciji, berbernice su vekovima služile kao svojevrsni društveni klubovi u kojima se raspravljalo o politici i poslu, jednako koliko i o frizurama.

Dok makaze rade svoje

Sigurno ste se nekada, sedeći u berberskoj stolici, uhvatili kako sa čovekom koji vas šiša razgovarate o svemu i svačemu. Od toga zašto je saobraćaj u gradu ponovo u kolapsu, preko fudbala i letovanja, pa sve do onih iznenađujuće dubokih tema o poslu, porodici, svemiru ili životu koje se pojave sasvim spontano. I zanimljivo je da takvi razgovori gotovo nikada ne deluju usiljeno. 

Možda je upravo zato razgovor sa berberinom postao mali ritual kojem se ljudi iznova vraćaju. Nema velikih tema, nema potrebe da impresionirate sagovornika niti da pažljivo birate svaku reč. Priča se o vremenu, utakmici od sinoć, planovima za vikend ili nekoj potpuno nevažnoj situaciji koja vam se dogodila usput. I baš u toj običnosti krije se njegova vrednost. Dok makaze rade svoj posao, misli se nekako same uspore, telefon ostaje sa strane, a glava, bar na pola sata, dobije priliku da odmori od svega što je čeka napolju. Koliko puta ste izašli iz berbernice sa istom frizurom kakvu ste planirali, ali sa osećajem da vam je, usput, neko malo “provetrio” misli? Ponekad je dovoljno da vas neko sasluša, kroz nekoliko sasvim običnih rečenica, da ostatak dana deluje lakše.

Napisao: Milan Lečić