Pre nego što je postao glas koji je čitav svet naučio da prepoznaje posle prvog stiha, Leonard Cohen je bio nešto sasvim drugo – pesnik i romanopisac koga je kanadska književna scena već proglasila ozbiljnim imenom, godinama pre nego što je iko čuo njegov glas na ploči. Ovo je priča o tom drugom Cohenu – opsesivnom, sporom, nezadovoljnom sopstvenim rukopisom do granice samopovrede i o pesmi koja je tu opsesiju pretvorila u legendu.
Kad se pomene ime Leonard Cohen, retko ko prvo pomisli na knjigu. Pomisli se na glas – onaj hrapavi, obojen godinama duvana, spori bariton koji zvuči kao da dopire iz podruma neke napuštene katedrale i na pesme koje se puštaju kad je teško, a ne kada vam se samo nešto sluša. „Hallelujah„, „Suzanne„, „Bird on the Wire„, „The Partisan “ – čitav jedan repertoar tuge koja se ne stidi sebe. Malo ko, međutim, zna da je taj isti čovek, kada je 1967. konačno ušao u studio da snimi debitantski album, iza sebe već imao čitavu deceniju književne karijere – četiri zbirke poezije, dva romana, brojne nagrade, skandale i reputaciju jednog od najozbiljnijih mladih pisaca u Kanadi. Muzika nije bila Cohenov početak. Bila je, u neku ruku, njegov drugi život, onaj koji je počeo tačno onog trenutka kad je prvi prestao da mu plaća stanarinu.
Ova priča nije klasična biografija. To je priča o jednoj osobini koja se provlači kroz čitav Cohenov opus – kroz poeziju, romane, pesme, pa sve do jednog budističkog manastira na planini iznad Los Anđelesa – a to je opsesivno i gotovo bolno strpljenje. Priča o čoveku koji nikada nije verovao u nadahnuće kao trenutak milosti, već isključivo u rad i samo rad, ponavljan, mukotrpan, često neuspešan, ali jedini pouzdan put do nečega što bi moglo da liči na istinu.
Pesnik pre pevača
Cohen je rođen 1934. u Montrealu, u uglednoj jevrejskoj porodici, a englesku književnost je studirao na “McGill Univerzitetu”. Sa dvadeset i dve godine, 1956., objavio je svoju prvu zbirku poezije, “Let Us Compare Mythologies”, u tiražu od svega četiri stotine primeraka, a ipak dovoljno upečatljivu da mu odmah donese reputaciju u kanadskim književnim krugovima. Sledile su “The Spice-Box of Earth” (1961), roman “The Favourite Game” (1963) i, 1966., roman koji će postati njegov najkontroverzniji rad – “Beautiful Losers”.
Reakcije na taj roman bile su gotovo šizofrene. Neki kritičari poredili su ga sa James Joyceom zbog toka svesti dovedenim do granice raspada forme, jedan kanadski list nazvao ga je jednim od najodvratnijih dela ikad napisanih u Kanadi – da bi, u istom dahu, taj isti list roman proglasio kanadskom knjigom godine. Skandal je Cohenu doneo slavu. Nije mu doneo novac. Po sopstvenom priznanju iz kasnijih godina, i pored dva romana i nekoliko zbirki poezije, jednostavno nije mogao da plati kiriju – “Beautiful Losers” prodao se u svega oko tri hiljade primeraka na čitavom svetu.
Muzika, pritom, nije bila strana teritorija. Kao tinejdžer, Cohen je svirao gitaru u kantri sastavu skromnog imena “Buckskin Boys”, ali je ambicija dugo bila isključivo književna. Tek 1966., suočen s praznim novčanikom, krenuo je u Nešvil s namerom da postane kantri tekstopisac i umesto toga se, gotovo slučajno, uglavio u njujoršku folk scenu.
Tamo je upoznao Judy Collins. Njegovu pesmu „Suzanne„, koja je prvobitno postojala kao pesma pod nazivom „Suzanne Takes You Down“ u zbirci “Parasites of Heaven” iz 1966., Judy je snimila i objavila na svom albumu pre nego što je Cohen uopšte imao snimljenu sopstvenu verziju i upravo je taj njen snimak, uz njeno uporno guranje tremom paralisanog Cohena na binu, otvorio vrata ka prvom muzičkom ugovoru. Godinu dana nakon toga, izašao je album “Songs of Leonard Cohen”. Cohen je tada imao trideset i tri godine – po standardima pop scene, gotovo starac.
Zanat, a ne čarolija
Kada se konačno okrenuo muzici, Cohen joj nije prilazio kao umetnik koji čeka trenutak nadahnuća. Prilazio im je kao čovek koji odlazi na posao. Pesmu „Suzanne„, naizgled prozračnu i jednostavnu, radio je četiri do pet meseci, reč po reč, sve dok svaka nije našla tačno mesto na kom je, po njegovom osećaju, morala da stoji. Producentu koji ga je tih godina pratio u Montrealu poverio je, sasvim neuobičajeno za čoveka koji retko priznaje sopstveno zadovoljstvo, da oseća kako upravo piše nešto izuzetno.
Taj metod – desetine verzija istog stiha, sveske pune prekriženih redova, meseci pa i godine vraćanja na isti tekst – nije bio izuzetak nego pravilo. Cohen je o pisanju pesama govorio manje kao o činu stvaranja, a više kao o zanatu – dolazi se na posao svaki dan, bez obzira da li tog dana ima ičega upotrebljivog, jer je disciplina, a ne inspiracija, ono što na kraju proizvodi rečenicu vrednu čuvanja. Ta posvećenost radu, a ne rezultatu, objašnjava zašto će, dvadesetak godina kasnije, jedna jedina pesma uspeti da ga drži u šaci duže nego što je iko, uključujući i njega samog, bio spreman da prizna.
Sedamdeset strofa, pa još toliko
Do početka osamdesetih Cohen je bio afirmisan, ali komercijalno sve tiši izvođač. Tada je počeo da piše pesmu koja će mu, bukvalno, oduzeti godine.
Koliko tačno – to zavisi od toga koga pitate. Njegovi biografi najčešće navode period od oko pet godina intenzivnog rada. Sam Cohen je davao različite odgovore, a jedna anegdota to najbolje ilustruje – iza bine, Bob Dylan ga je navodno pitao koliko mu je vremena trebalo da napiše „Hallelujah„. Cohen je odgovorio – dve godine. Zatim je iz čiste pristojnosti uzvratio pitanjem koliko je Dylanu trebalo da napiše pesmu „I and I“. Dylanov odgovor – petnaest minuta. Kontrast između dva pesnika sažet je u tih desetak sekundi razgovora bolje nego u bilo kom eseju o njihovim poetikama.
Stvarni broj je gotovo sigurno veći od dve godine koje je Cohen, verovatno iz skromnosti, priznao Dylanu. Ispričao je kasnije da je pesmom ispunio dve pune sveske, i da se u jednom trenutku, u sobi njujorškog hotela, našao ležeći na podu, nesposoban da dovrši ni jednu jedinu strofu.
Prema uobičajenim procenama, napisao je između sedamdeset i osamdeset varijanti strofa – neki izvori idu i do sto pedeset – pre nego što je od svega toga sastavio verziju koja je 1984. ušla u album “Various Positions”, njegovu prvu ploču posle pet godina ćutanja.
Ono što je usledilo spada u red najpoznatijih anegdota o industrijskoj gluposti u istoriji muzike. Tadašnji šef izdavačke kuće, navodno je odbio da album uopšte objavi u Sjedinjenim Državama, uz rečenicu koju je Cohen kasnije rado prepričavao – da znaju da je sjajan, samo ne znaju da li je i dobar. Album je u Americi izašao tek preko malog nezavisnog izdavača, uz gotovo potpuno odsustvo pažnje. „Hallelujah“ je, drugim rečima, godinama bila zaboravljena numera na komercijalno propalom albumu – pesma za čije je pisanje njen autor žrtvovao pola decenije, a njegova sopstvena kuća nije verovala da je vredna objavljivanja.
Preporod nije stigao od samog Cohena. Dylan ju je 1988. otpevao uživo, dajući joj prvu širu vidljivost među poznavaocima. Zatim je John Cale, gledajući Cohena kako uživo izvodi još jednu, izmenjenu verziju pesme, zatražio tekst i navodno dobio čitave stranice naizmeničnih strofa, iz kojih je sam sastavio svoju verziju. Upravo je ta selekcija stihova, a ne Cohenov originalni snimak, postala osnova za obradu koju je 1994. snimio mladi Jeff Buckley – snimak koji će, godinama kasnije, preko filmova i serija, pesmu učiniti večnom. Buckley sam nikada nije doživeo taj trenutak – nastradao je 1997., tri godine posle snimanja verzije koja će nadživeti i njega i, u neku ruku, samog Cohena. Tek posle Cohenove smrti u novembru 2016., pesma koju je dotad otpevalo na stotine izvođača konačno se, posthumno, popela na Bilbord listu.
Dakle – koliko je vremena zaista trebalo? Pet godina, po najpreciznijim biografima. Dve, po Cohenovoj skromnoj šali upućenoj Dylanu. I, ako se računaju i godine u kojima je stihove menjao iz nastupa u nastup, sve dok se verzija koju danas svi znaju nije, komad po komad, sklopila kroz obradu Jeffa Buckleya – bliže sedam, a možda i više. Sve tri brojke su, zavisno gde se povuče granica, podjednako tačne.
Sudopera na tri hiljade metara
Postavlja se logično pitanje – zašto bi čovek koji se godinama znojio nad stihovima o ljubavi i čežnji završio, potom, ustajući pre zore da riba podove i kuva pirinač u zen centru na planini iznad Los Anđelesa?
Cohen se decenijama borio sa depresijom, a kako je sam govorio, tadašnja objašnjenja nikada nisu uspevala da dopru do onoga što je zaista osećao. U svom zen učitelju, pronašao je nekog ko je delovao smireno na način na koji ništa drugo do tada nije uspelo da mu pokaže – početak prijateljstva i učeništva koje seže još u sedamdesete, a koje se produbljivalo godinama. Do 1994. Cohen se trajno preselio u Mount Baldy Zen Center, a 1996. formalno je zaređen za monaha i dobio je monaško ime “Jikan” – „Tišina„. Prilično ironično ime za čoveka koji je čitav život tišinu punio rečima.
Svakodnevica na planini opisana je kao fizički zahtevna, hladna i strogo disciplinovana – ustajanje oko tri ujutru, sati i sati meditacije, čišćenje, ribanje podova i, iznad svega, kuvanje. Cohen je kuhinjskom poslu bio toliko posvećen da je, uz osmeh, voleo da pomene kako poseduje zvaničnu dozvolu koja ga kvalifikuje da radi kao konobar, pomoćni radnik ili kuvar – sitan, gotovo komičan detalj za čoveka čije je lice krasilo omote ploča širom sveta. Bio je, u praksi, lični pomoćnik, kuvar, vozač i noćni sagovornik ostarelom učitelju, uz posebno odobrenje da ustaje i pre ostalih monaha kako bi popušio cigaretu i skuvao kafu – sitne slabosti koje mu nikad nisu dozvolile da sasvim iščezne u anonimnost. Saputnici na planini zvali su ga, uz zvanično Jikan, i neslužbeno – loš monah.
Pet godina proveo je na planini, u režimu koji je, koliko god paradoksalno zvučalo, doneo neki od retkih perioda istinskog mira u njegovom životu. Kad je sišao, objašnjavao je da je, na kraju krajeva, i manastir ostao „Boogie Street“ – njegov sopstveni izraz, koji će kasnije postati i naslov pesme, za svet nemirne želje i međuljudskog nesklada koji ni zidovi, ni mantije, ni tišina ne mogu sasvim da zaustave.
Silazak s planine 1999. doneo je i sopstveni obračun sa stvarnošću. Cohen je otkrio da mu je dugogodišnji menadžer u međuvremenu opljačkao gotovo celu ušteđevinu, ostavljajući ga, u šezdesetim godinama, praktično bez ičega. Prinudni povratak poslu je, ironično, proizveo i poznu fazu karijere po kojoj ga danas mnogi najviše i pamte – obimne svetske turneje između 2008. i 2013., ocenjene kao neke od najboljih koncertnih izvedbi njegove generacije, i niz kasnih albuma koji se završavaju sa “You Want It Darker”, objavljenim svega nekoliko nedelja pre njegove smrti, u novembru 2016.
Umesto pouke
Bilo da je reč o pesmi, romanu, ljubavnoj numeri ili petogodišnjoj monaškoj disciplini, Cohenov metod se u suštini nikad nije menjao – nepoverenje prema prvoj verziji, prema brzom odgovoru, prema svemu što stiže prelako. Pesma po kojoj ga danas najviše pamte bila je, gotovo čitavog svog postojanja, komercijalni promašaj koji ni sopstvena diskografska kuća nije htela da objavi – spasena, u najvećoj meri, tuđim ušima, i konačno neizbežna tek onda kada je njen autor prestao da je dorađuje, jer više nije bio među živima.
U vremenu koje slavi brzinu, obim i trenutnu vidljivost, primer ovog, pre svega, pesnika, stoji kao tih prigovor. Neke stvari – možda upravo one jedine vredne truda – traju tačno onoliko koliko im je potrebno. Bilo da je to pet godina, sedam, ili čitav boravak jednog monaha na hladnoj planini, u čekanju da nešto konačno postane dovoljno jednostavno da se izgovori.
Napisao: Milan Lečić
bugsociety. 
Постави коментар