Toskana ima jednu čudnu osobinu – uspeva da deluje istovremeno kao razglednica i kao mesto gde se stvarno živi. Nema tog filtera koji može da simulira svetlost koja pada na brda oko podneva, kada se čempresi i vinogradi pretvaraju u nešto što više liči na slikarstvo nego na pejzaž. A dobra vest je da sve to izlazi jeftinije nego većina letovališta na koja je čovek navikao – ako se putovanje organizuje pametno, a ne u stilu „jedan grad, jedan hotel, jedna nedelja bez pomeranja“.

Recept je jednostavan: izabrati manji grad kao bazu – Montekatini Terme ili Luku, i odatle svakog dana krenuti vozom u obilazak okolnih gradova. Toskanska železnička mreža je iznenađujuće dobra za regiju koja izgleda kao da vreme u njoj teče sporije, a vožnja kroz brdovite predele, okružene čempresima i vinogradima, sama po sebi predstavlja deo odmora, a ne samo prevoz do njega.

Neki gradovi na ovoj listi, doduše, nemaju železničku stanicu u samom centru – San Điminjano, Voltera i Pjenca se dopunjuju kombinacijom voza i lokalnog autobusa. To se ne treba doživeti kao komplikacija, nego kao deo iskustva – čekanje autobusa na maloj stanici, uz espreso u obližnjem baru, često je lepše sećanje od bilo koje znamenitosti.

Baza: Montekatini Terme ili Luka

Oba grada su odličan izbor, sa potpuno različitim karakterom.

Montekatini Terme su banjsko mesto iz devetnaestog veka, puno secesijske arhitekture, termalnih parkova i jedne lenje, gotovo aristokratske atmosfere. Odavde vozovi idu direktno ka Firenci, Luki, Pizi i Viaređu, što ih čini idealnom raskrsnicom. Uveče, posle celodnevnog obilaska, banjski parkovi i topla voda deluju kao nagrada koju retko koje letovalište nudi.

Luka je, s druge strane, jedan od najlepših malih gradova Italije, opasan renesansnim zidinama po kojima se može šetati ili voziti bicikl u krug oko celog centra. Uska ulica sa uličnim kafeima, rimska crkva Svetog Mihajla i večernja atmosfera na Pjaci del Anfiteatro čine da Luka sama po sebi zaslužuje da bude vaše odredište, a ne samo polazna tačka.

Bez obzira na izbor, oba grada imaju jednu zajedničku prednost – cene smeštaja, hrane i kafe su znatno niže nego u Firenci ili Sijeni, dok je udaljenost od svih ključnih odredišta ove liste retko veća od četrdesetak minuta vožnje.

Prvi dan: upoznavanje sa gradom u kom odsedate

Prvi dan nikada nije za jurnjavu. Posle putovanja, najbolja moguća odluka je da se dan provede u gradu u kome se odsedne – bilo u Montekatiniju, Luki ili nekom trećem.

U Montekatiniju, obavezna aktivnost je vožnja “funikularom” do Montekatini Alto, starijeg srednjovekovnog naselja na brdu iznad banjskog grada, odakle se pruža pogled na celu dolinu. Najbolje je otići poslepodne, kako biste uhvatili najlepši zalazak sunca koji ćete ikada videti, zatim iskoristite vreme za laganu šetnju naseljem i dan privedite kraju večerom u nekom od restorana sa predivnim pogledom. Popodne se može provesti u nekom od termalnih parkova – “Terme Tettuccio” su najlepše, sa impresivnom arhitekturom i oslikanim zidovima. Čak i za one koji ne planiraju kupanje, prošetati i popiti kafu na tom mestu je dovoljno iskustvo samo po sebi.

U Luki, dan treba početi šetnjom ili vožnjom bicikla po zidinama – iznajmljivanje bicikla je jeftino i dostupno odmah kod glavne kapije. Zatim, popodne se lako provede u lutanju uskim uličicama do “Torre Guinigi”, kule sa hrastovim drvećem koje raste na samom vrhu, jednim od najneobičnijih vidikovaca u Italiji.

Uveče, u oba grada, dovoljno je pronaći mali restoran bez turističkog jelovnika na tri jezika – to je znak da je hrana dobra, a ne dizajnirana za turiste. Najlepša pizza se kupuje na ulici.

Drugi dan: Piza

Piza zaslužuje više od trideset minuta i fotografije ispred krivog tornja, mada i ta fotografija ima svoj šarm kao neizbežan turistički ritual.

“Campo dei Miracoli” (Poljana čuda), gde se nalaze toranj, katedrala i krstionica, vredi obići rano ujutru, pre nego što se popuni turistima. Ulazak u samu katedralu je besplatan, dok se za penjanje na toranj preporučuje rezervacija unapred, jer se broj posetilaca po terminu ograničava.

Posle znamenitosti, vredi se udaljiti od turističke zone i prošetati do “Lungarni” – šetališta duž reke Arno, gde se Piza pokazuje kao stvaran grad sa studentskim životom, jer je ovde sedište jednog od najstarijih univerziteta u Evropi. Četvrt “Borgo Stretto”, sa arkadama i malim knjižarama, idealna je za kasno popodnevnu kafu.

Praktičan savet: voz od Montekatinija do Pize traje oko sat vremena, uz eventualno presedanje u Firenci ili Luki, zavisno od linije, dok direktna veza iz Luke traje svega dvadesetak minuta.

Treći dan: Sijena

Sijena je, po mnogima, lepša od Firence – manje muzejska i više živa. Grad je izgrađen na tri brda, pa se šetnja kroz njega prirodno pretvara u niz uspona i spustova sa iznenadnim vidicima.

Centralna tačka je “Pjaca del Kampo”, školjkasti trg na kome se svakog leta održava čuvena konjska trka “Palio”. I bez trke, trg je savršeno mesto za sedenje sa sladoledom i posmatranje grada u prolazu. Odatle se penje na “Toranj Mangija”, odakle se pruža jedan od najboljih pogleda u čitavoj Toskani.

Katedrala Sijene, sa fasadom od crno-belog mermera i unutrašnjošću ukrašenom podnim mozaicima retkim po detaljnosti, zaslužuje barem sat vremena mirnog razgledanja. Za ručak, četvrt “Terzo di Camollia”, dalje od glavnog trga, nudi restorane sa lokalnom kuhinjom po pristupačnijim cenama. Obavezno probajte “Pici” – debele ručno rađene testenine, tipične su za ovaj kraj i retko se nalaze van Sijene. U Sijeni ćete takođe popiti i najbolje vino u celoj Italiji.

Ukoliko naiđete na nekog od starosedeoca, obavezno ga pitajte da vam ispriča neku od mnogobrojnih legendi o ovom gradu. Trajaće svega par minuta, ali pamtićete je zauvek.

Ovde ćete doživeti Toskanu u punom sjaju.

Četvrti dan: San Điminjano

San Điminjano je grad kula – u srednjem veku ih je bilo više od sedamdeset, danas ih je ostalo četrnaest, ali su dovoljne da mu daju nadimak „srednjovekovni Menhetn„. Silueta grada, viđena sa okolnih brda, jedan je od najprepoznatljivijih toskanskih prizora.

Grad nema železničku stanicu, pa se do njega stiže vozom do Podjibonsija, a zatim lokalnim autobusom linije 130, koji vozi otprilike svakih sat vremena i staje neposredno ispred železničke stanice. Vožnja autobusom kroz brda pre ulaska u grad je, iskreno, deo doživljaja, a ne prepreka.

Unutar zidina, obavezna stanica je “Pjaca dela Čisterna”, sa bunarom iz trinaestog veka, kao i degustacija “Vernaće” – belog vina koje se proizvodi isključivo u ovom kraju i po kome je San Điminjano poznat već stotinama godina. Za one koji vole slatko, gradić se takođe hvali da ima, sada već zvanično, najbolji đelato ne samo u Italiji, već na svetu, sa stotinama nagradama koje to i potvrđuju – vredi probati bez sujete prema tvrdnjama koje zvuče preterano.

Praktičan savet: kombinacija voz plus autobus traje ukupno oko dva sata iz Montekatinija, poslednji autobus nazad za Podjibonsi polazi relativno rano uveče, pa treba planirati povratak pre sumraka.

Peti dan: Livorno

Livorno je, u poređenju sa ostatkom liste, druga vrsta grada – lučki, radnički, manje razglednica, više karakter. Upravo zato je osvežavajuća promena ritma posle nekoliko dana srednjovekovnih gradića na brdima.

Četvrt “Venecija Nuova”, sa kanalima i mostovima iz sedamnaestog veka, gradi se po ugledu na svoju imenjakinju i zaslužuje mirnu šetnju, po mogućstvu uz vožnju malim turističkim čamcem. “Terazze Mascagni” , šetalište duž mora sa karakterističnim crno-belim pločnikom u obliku šahovske table, savršeno je mesto za predvečernju šetnju uz pogled na zalazak sunca nad morem – retkost u ovom delu Toskane, koja je pretežno kopnena i brdovita.

Livorno je i grad hrane koja se retko nalazi u unutrašnjosti – “cacciucco”, gusta riblja čorba sa začinima, lokalni je specijalitet vredan probavanja, po receptu koji se navodno prenosi generacijama među porodicama ribara.

Praktičan savet: direktan voz iz Montekatinija ili Luke traje oko četrdeset minuta, bez presedanja.

Šesti dan: Pjenca

Pjenca je najmanja i najintimnija stanica na ovom putovanju – gradić od jedva dve hiljade stanovnika, koji je u petnaestom veku, na zahtev pape, u potpunosti preuređen po idealima renesansnog urbanizma. Rezultat je grad-umetničko delo, danas pod zaštitom UNESCO-a, smešten usred “Val d’Orče”, doline koja se smatra jednim od najlepših poljoprivrednih pejzaža na svetu.

Grad nema svoju stanicu, pa se do njega najlakše stiže autobuskom linijom iz Kjuzija ili Bunkonventa, do kojih vodi voz. Vožnja je duža nego prethodnih dana, ali se opravdava pejzažom kroz koji se prolazi. Zbog toga se ovaj dan može planirati i kao mirniji, sa manje sati provedenih u samom razgledanju, a više u sedenju.

Pjenca je poznata po siru koji se ovde proizvodi u desetinama varijanti. Degustacija u nekoj od malih prodavnica na glavnoj ulici je gotovo obavezna. Vidikovac iza katedrale, sa pogledom na dolinu, jedno je od onih mesta gde vreme prosto stane, bez potrebe za daljim objašnjenjem zašto.

Sedmi i osmi dan: Firenca

Firenci su potrebna dva dana, ne zato što je toliko velika, nego zato što je toliko savršena i bogata – po broju umetničkih dela po kvadratnom metru verovatno nema ravnog grada na svetu.

Prvi dan u Firenci ima smisla posvetiti klasici. “Duomo” sa Brunelleskijevom kupolom, “Ponte Vecchio”, “Galleria del Academia” u kojoj se čuva čuvena skulptura “David” i “Galerija Ufici” za koju se ulaznice obavezno kupuju unapred kako bi se izbeglo čekanje u redu. Posle podne, vredi se popeti do “Pjacale Mikelanđelo”, odakle se pruža panoramski pogled na ceo grad – posebno lep u sat vremena pred zalazak sunca, kada svetlost dobija onu istu zlatnu boju koja čini da razglednice iz Toskane izgledaju filmski.

Drugi dan može biti posvećen manje očiglednim stranama grada: četvrti “Oltrarno”, na drugoj strani reke, gde su zanatske radionice još uvek stvarne, “Bazilika Santa Kroče”, sa grobnicama Mikelanđela, Galileja i Makijavelija ili jednostavno lutanje “Mercato Centrale”, pokrivenom tržnicom sa dva sprata – dole sveže namirnice, gore restorani i barovi otvoreni do kasno. Za one koji žele bekstvo od gužve, vrtovi “Boboli” nude prostranstvo i tišinu koje retko koji drugi deo grada nudi.

Praktičan savet: iz Montekatinija i Luke do Firence voz ide direktno i traje oko sat vremena. Takođe, ulaz u sve muzeje, galerije i katedrale je besplatan tokom prve nedelje u svakom mesecu.

Deveti dan: Voltera

Voltera je, od svih gradova na ovoj listi, možda i najmanje poznata široj publici, a upravo zato deluje najautentičnije – manje turista, više stvarnog toskanskog života. Grad se izdiže na visokoj visoravni, sa korenima starijim od samog Rima, što se i danas oseća u ostacima gradskih zidina i “Etruščanskom muzeju Guarnaci”, jednom od najbogatijih zbirki etruščanske umetnosti u Italiji.

Voltera je takođe centar obrade alabastera. Šetnja kroz radionice zanatlija, od kojih neke rade u istim prostorijama u kojima su radili njihovi pradedovi, jedna je od retkih prilika da se zanat vidi uživo, a ne u muzejskoj vitrini.

Grad nema stanicu, pa se stiže autobusom iz Pize, Podjibonsija ili Čečine, u zavisnosti od polazišta. Vožnja kroz brda, sa vinogradima koji se smenjuju sa maslinjacima, sama po sebi je razlog da se ovaj dan ne žuri.

Praktičan savet: kako je logistika zahtevnija, ovaj dan je pogodan i za organizovanu turu iz Pize, ukoliko se želi izbeći nekoliko presedanja.

Deseti dan: povratak gradu u kom ste odseli

Poslednji dan zaslužuje da bude što je moguće bliži prvom – bez reda vožnje, bez plana obilazaka, samo povratak u grad koji je čitavo vreme bio vaša kuća. U Montekatiniju, to znači jutro u termalnom parku i popodne provedeno u nekoj od kafanica na glavnoj ulici. U Luki, poslednja vožnja biciklom po zidinama, možda uz zaustavljanje kod neke pekare za poslednju porciju “buccellato-a”, tradicionalnog kolača ovog kraja sa anisom i suvim grožđem.

Deset dana u Toskani, organizovanih na ovaj način, ne ostavljaju utisak turističkog maratona, nego nešto bliže osećaju da je čovek, makar na trenutak, živeo u ovom kraju, a ne samo prošao kroz njega. A to je, na kraju krajeva, razlika između letovanja i sećanja koje se pamti mnogo duže od deset dana.

Toskana ne završava u trenutku vašeg odlaska, već se nastavlja kao tiha referenca svega što je viđeno i proživljeno. U njenom pejzažu i ritmu ostaje nešto što se ne iscrpljuje jednim putovanjem, već traži povratak u različitim sezonama i raspoloženjima. Zato se ona ne pamti kao destinacija, već kao prostor kojem se čovek, pre ili kasnije, ponovo vraća.

Napisao: Milan Lečić