Deset pisama, pisanih rukom između 1951. i 1960. godine, ležalo je decenijama u privatnoj zbirci jednog čoveka pre nego što su dospela na aukciju kod Bonamsa, procenjena na svega nekoliko hiljada funti – smešno mala suma za ono što, u stvari, predstavlja jedini preživeli zapis njenog iskrenog glasa kroz čitavu jednu deceniju. Primalac je bio Ser Fiks Ejlmer, ugledni britanski pozorišni glumac koji je mladu, tada još uvek anonimnu Audrey Hepburn podučavao dikciji i govoru na samom početku karijere. Ono što je počelo kao odnos učitelja i učenice pretvorilo se u prijateljstvo koje je potrajalo do kraja njenog života, dovoljno duboko da mu je, tokom čitave decenije uspona ka svetskoj slavi, pisala o stvarima koje je retko kome drugom poveravala.

Ova pisma ne menjaju istoriju njene karijere, ali menjaju način na koji se ta istorija čita. Umesto nedodirljive filmske zvezde, pred čitaocem se pojavljuje mlada žena koja tek pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji će je vrlo brzo pretvoriti u globalni simbol elegancije.

Za razliku od intervjua, u kojima je svaka rečenica bila, makar i delimično, isporučena javnosti i filtrirana kroz svest da je neko sluša, ova pisma pisana su nekome kome nije morala ništa da dokazuje, ničim da impresionira, ni od čega da se brani. Upravo zato zvuče toliko drugačije od svega što se o njoj inače zna – manje uglađeno, mnogo neposrednije, mestimično otvoreno ranjivo, na način koji ni jedan pažljivo osmišljen javni nastup nikada nije dozvolio.

Devojka iz Monte Karla, pre nego što je postala Audrey Hepburn

Najranije pismo iz zbirke na sebi nosi godinu 1951. i poslato je iz Monte Karla, gde je dvadesetdvogodišnja, tada još uvek posve nepoznata glumica snimala francusko-englesku verziju filma „Monte Carlo Baby“ – ulogu koja danas zauzima tek fusnotu u njenoj filmografiji, ali koja je za nju, u tom trenutku, predstavljala prvi ozbiljan profesionalni proboj. Ton pisma je gotovo detinjasto ushićen – piše da jedva može da poveruje gde se nalazi, da je mesto predivno, i da joj je ovo najbolja stvar koja joj se ikada dogodila. Nema u ovim redovima ni trunke buduće glamurozne rezervisanosti po kojoj će kasnije postati poznata, ni nagoveštaja da razgovara sa nekim ko će je, za samo dve godine, gledati kako osvaja Oskara. Ima samo iskreno, neupakovano oduševljenje mlade žene kojoj se, čini se, prvi put u životu nešto zaista dobro dogodilo, upućeno jedinom čoveku za koga je verovala da će to oduševljenje iskreno razumeti.

Vredi zastati na ovoj slici – devojka koja piše svom nekadašnjem učitelju dikcije, još uvek nesigurna, još uvek začuđena sopstvenom srećom, dok svet napolju još uvek nema pojma ko je ona. Sve što će uslediti – slava, brak, majčinstvo, gubici, humanitarni rad koji će joj obeležiti poslednje godine – još uvek je, u ovom pismu, potpuno nezamislivo. Postoji samo Monte Karlo, sunce, i osećaj da je nešto dobro konačno počelo da joj se dešava.

Možda je upravo zato ovo pismo danas toliko dragoceno. Ono beleži poslednje trenutke života u kome je Audrey još uvek mogla da bude anonimna, da se raduje bez svesti da će svaki njen naredni korak jednog dana postati deo filmske istorije.

Teško srce ispod uspona ka slavi

Samo dve godine kasnije, dok je u Rimu snimala film koji će je pretvoriti u zvezdu prvog reda, isti taj glas zvuči sasvim drugačije. U pismu napisanom tokom snimanja „Rimskih praznika“, priznaje Ejlmeru da raskida veridbu sa svojim tadašnjim verenikom, britanskim biznismenom Džejmsom Hansonom, priznajući da to čini teška srca i da je sve to izuzetno bolno. Nadala se, piše, da će uspeti da uskladi zajedničke živote i karijere, ali se pokazalo da to nije moguće – dok je ona provodila mesece na filmskim setovima širom Evrope, on je, prema onovremenim izveštajima, viđan po londonskim noćnim klubovima u društvu drugih žena, u trenutku kada je njihova veridba trebalo da bude najozbiljnija.

Ova rečenica, napisana tačno u trenutku kada je njena slava počela nezaustavljivo da raste, otkriva nešto što ni jedan intervju iz tog perioda nikada nije pomenuo – da je uspon ka statusu filmske ikone pratio i sasvim običan, bolan lični slom, dešavajući se paralelno, iza kulisa istih onih snimanja koja će svetu doneti jednu od najvoljenijih glumica svih vremena. Javnost je te iste godine videla Audrey kako osvaja srca svih ljubitelja filma, a Ejlmer je, u tišini prepiske, ipak čitao o ženi koja pokušava da sastavi razbijeno srce dovoljno brzo da stigne na sledeće snimanje.

U tome leži možda i najveći paradoks njenog života – što je spolja delovala sigurnije i nedostižnije, to su njena privatna pisma postajala iskrenija, tiša i ljudskija. Kao da je jedino na papiru mogla sebi da dozvoli slabost koju je kamera retko praštala.

Venčanje koje je želela da sakrije od sveta

U narednim godinama, pisma potpuno menjaju ton – ovog puta govore o udvaranju i venčanju sa glumcem Melom Ferarom, kolegom sa filmskog seta koji će joj postati prvi muž i otac njenog prvog deteta. Poziva Ejlmera da im se pridruži, opisujući planove za skromnu proslavu u planinskom domu u Švajcarskoj, sa večerom rezervisanom samo za najbliže prijatelje uoči venčanja, i samom ceremonijom sledećeg dana. Izričito piše da žele da čitav događaj ostane tajna, kako bi ga proslavili bez prisustva štampe koja je, u tom trenutku, već pomno pratila svaki njen korak.

U ovoj želji za tajnošću krije se nešto duboko dirljivo – žena čiji je lik uskoro trebalo da postane jedan od najfotografisanijih na svetu, u tom trenutku najviše je želela jednu jedinu, naizgled skromnu stvar koju kasnije nikada više neće moći da ima u potpunosti, običan, neposmatran dan, deljen samo sa ljudima koje stvarno voli, bez ijednog objektiva uperenog ka njoj. Razmišljajući o tome koliko je njena slika kasnije postala javno dobro – kopirana, štampana, prodavana na milionima razglednica i postera – ovaj kratak, gotovo detinjast zahtev za privatnošću dobija težinu koju u trenutku pisanja verovatno nije ni sama slutila.

Ta potreba za običnim životom provlačiće se kroz gotovo čitavu njenu biografiju. I kada je postala jedna od najpoznatijih žena na svetu, najveći luksuz za nju nije bio još jedan filmski uspeh, već nekoliko sati u kojima niko ne zna gde je.

Dva gubitka, pre nego što je stiglo čudo

Poslednje pismo u zbirci, iz 1960. godine, nosi težinu koja se oseti tek kada se sazna šta mu je prethodilo. Dve trudnoće završile su se pobačajem pre nego što se, konačno, rodio njen sin Šon. Malo je poznato koliko je taj period bio fizički i emotivno naporan – tokom snimanja jednog od filmova u tom periodu, doživela je pad sa konja koji je, prema kasnijim svedočenjima, dodatno ugrozio trudnoću za koju se plašila da će, kao i prethodne dve, biti izgubljena.

Kada konačno piše Ejlmeru s vešću da je postala majka, bira reči koje odaju koliko je ta radost bila iskušana strahom – piše da je Šon zaista san, i da joj je teško da poveruje da je zaista njihov, da će zaista moći da ga zadrži. Dodaje da jedva čeka da mu ga pokaže, i da svo troje šalju ljubav i poljupce. Ova rečenica, napisana od strane žene koja je upravo prošla kroz dva gubitka, nije uobičajena majčinska ushićenost kakva bi se očekivala od holivudske zvezde na vrhuncu slave. To je oprezna, gotovo nesigurna radost nekoga ko je naučio, na najteži mogući način, da sreća nije nešto što se podrazumeva, nego nešto što se, čak i kada napokon stigne, prima sa zadrškom, kao da bi prenagljena radost mogla da je razveje.

Dug koji nije zaboravila ni decenijama kasnije

Prepiska sa Ejlmerom pokriva njenu mladost, ali sačuvano je i poneko pismo iz mnogo kasnijeg perioda njenog života, koje otkriva istu crtu ličnosti u sasvim drugačijem kontekstu. U pismu iz 1988. godine, upućenom jednoj njujorškoj dobrotvornoj organizaciji za slepe koja joj je uručila nagradu, zahvaljuje se domaćinima ne uobičajenim, uglađenim rečima slavne zvezde, nego pominjući da prema toj organizaciji oseća toplinu u srcu zbog dobrote koja joj je bila ukazana pre mnogo godina. Ovaj kratak, gotovo uzgredan pomen dobrote ukazane pre mnogo godina ipak odaje istu onu duboko ukorenjenu zahvalnost koja će, iste te godine, definisati njen odnos prema Unicefu i sopstvenom detinjstvu obeleženom glađu i ratom. Čini se da je zahvalnost, kod nje, bila trajno stanje, spremno da se aktivira i van konteksta u kome je prvobitno nastala.

Glas koji je pisao samo jednom čoveku

Kada se sva ova pisma pročitaju zaredom, izranja decenija sasvim drugačija od one koju filmski plakati i modni časopisi tog doba beleže – decenija u kojoj je ista žena, dok je spolja izgledala kao savršenstvo bez napora, iznutra prolazila kroz raskinutu veridbu, potajno planirano venčanje, dva bolna gubitka pre dugo željenog deteta, i, decenijama kasnije, i dalje nosila neizbrisivu zahvalnost prema svakoj ruci koja joj je ikada pomogla. Ejlmer je ova pisma čuvao do kraja svog života, a njegova porodica ih je prodala tek dve decenije posle Audreyne smrti, dozvolivši da glas koji je nekada bio namenjen samo jednom čoveku konačno progovori i pred širom publikom.

Možda upravo zato ova prepiska danas deluje vrednije od mnogih intervjua i biografija. Ne zato što otkriva velike tajne, već zato što briše distancu između legende i žene koja je tu legendu, iz dana u dan, pokušavala da nosi.

Ono što ova pisma najviše otkrivaju nije neka dramatična, senzacionalna tajna, nego nešto mnogo jednostavnije od toga i, na svoj način, mnogo dirljivije – da je žena koju je svet pamtio kao ikonu elegancije i lakoće, u pismima upućenim jednom jedinom prijatelju, zvučala potpuno, prepoznatljivo ljudski – ushićena, slomljena, uplašena, zahvalna, ponekad sve to istovremeno, na način na koji ni jedan filmski kadar nikada nije uspeo, niti je i pokušavao, da je prikaže.

Napisao: Milan Lečić