U vremenu mekih ambicija, beskonačnog prevlačenja prstom preko tuđih fotografija i lajkovanja insta storija kao vrhunca romantičnog gesta, lako je pomisliti da je velika, bezuslovna ljubav nešto što postoji samo u romanima i filmovima, izmišljena da bi nas utešila za stvarnost koja retko ume da bude tako lepa. A ipak, postoje priče, potpuno stvarne, dokumentovane pismima, svedočanstvima i bolničkim zapisnicima, koje dokazuju da ljubav kakvu priželjkujemo postoji – strpljiva, verna, jača i od smrti same – zaista postoji, i da su je, kroz vekove, živeli sasvim obični i sasvim neobični ljudi.

Pesnikinja koju je otac zatvorio, i pesnik koji je čekao

Elizabeth Barret je od petnaeste godine bolovala od teške bolesti kičme, provodeći godine u zamračenoj sobi, jedva pokretna, dok joj je otac, uveren da niko od njegove dece ne treba da se udaje ni ženi, praktično zabranio svaki ozbiljniji kontakt sa spoljnim svetom. Kada je 1845. godine mladi pesnik Robert Browning pročitao njenu poeziju, napisao joj je pismo u kome je priznao da voli njene stihove, a onda, u istoj rečenici, dodao da voli i nju.

Ona mu je odgovorila istog dana. Iz te prve razmene reči razvila se prepiska koja je trajala dvadeset meseci i obuhvatila više od pet stotina sedamdeset pisama, vođena u potpunoj tajnosti, dok je otac, samo nekoliko soba dalje u istoj kući, ostajao potpuno nesvestan da se njegova ćerka, po prvi put u životu, zaljubljuje.

Kada je zdravlje počelo dodatno da joj se narušava, Robert je smislio plan da je odvede u Italiju, uveren da će joj topla klima pomoći više od bilo kog londonskog lekara. U septembru 1846. godine, venčali su se tajno, a Elizabeth je, neverovatno, nastavila da živi u očevoj kući još nedelju dana pošto je već postala udata žena, ne smogavši snage da mu odmah kaže istinu. Kada je otac konačno saznao, odrekao se svoje ćerke do kraja života, odbijajući da otvori bilo koje pismo koje mu je ona kasnije slala. Robert i Elizabeth su, ipak, u Italiji pronašli petnaest godina potpune, retke sreće – prijateljica koja ih je posećivala pisala je da je Robert bio najodaniji muž kog je svet ikada video, i da je par živeo u sopstvenom svetu, najsrećniji kada su bili nasamo. Elizabeth je, nadahnuta tom istom ljubavlju, napisala i jedan od najpoznatijih ljubavnih soneta u istoriji engleske poezije, pitanje upućeno voljenom o tome na koliko se načina može voleti neko. Umrla je 1861. godine, u Robertovim rukama. On se nikada više nije oženio.

Pisac koji je ljubav pronašao tek kada je pomislio da je za nju prekasno

Kada su se C. S. Lewis i Joy Davidman upoznali početkom pedesetih godina, malo ko je pretpostavio da će njihovo prijateljstvo prerasti u jednu od najpotresnijih ljubavnih priča dvadesetog veka. On je bio ugledni oksfordski profesor i pisac, autor “Letopisa Narnije”, čovek koji je godinama tvrdio da nije stvoren za brak. Ona je bila američka pesnikinja i književnica, razvedena majka dvoje dece, koja mu je najpre pisala kao čitateljka, a zatim postala bliska prijateljica. Kada joj je, zbog birokratskih problema sa vizom, ponudio građanski brak kako bi mogla da ostane u Engleskoj, oboje su tvrdili da je to samo formalnost. Tek nekoliko meseci kasnije, kada je Joy dijagnostikovan uznapredovali rak kostiju, Lewis je shvatio da je žena za koju je mislio da joj samo pomaže zapravo ljubav njegovog života.

U bolničkoj sobi, pored njenog kreveta, venčali su se i pred Bogom, u maloj ceremoniji kojoj je prisustvovalo tek nekoliko ljudi. Lekari su u jednom trenutku poverovali da se Joyino stanje popravlja, pa su njih dvoje dobili gotovo četiri godine zajedničkog života – dovoljno da otputuju, smeju se, raspravljaju o knjigama i provedu ono malo vremena koje im je bilo dato kao sasvim običan bračni par. Kada se bolest vratila, Lewis je ostao uz nju do samog kraja. Umrla je 1960. godine, u pedesetoj godini života.

Posle njene smrti, čovek koji je čitav život umeo da pronađe prave reči ostao je bez njih. Tugu je pokušao da razume pišući dnevničke beleške koje će kasnije biti objavljene kao knjiga “A Grief Observed”, jedno od najiskrenijih svedočanstava o gubitku voljene osobe ikada napisanih. Na jednom mestu zapisao je da odsustvo voljene osobe nije nalik praznoj sobi, već nečemu mnogo većem – poput neba koje se prostire nad svim što čovek vidi. Bila je to ljubav koja je stigla kasno, trajala kratko i zauvek promenila način na koji je jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka razumeo i ljubav i bol.

Čovek koji je rekao da će je oženiti, godinama pre nego što je to bilo moguće

Kada su se Johnny Cash i June Carter upoznali iza scene “Grand Ol Opri” 1956. godine, oboje su bili u brakovima sa drugim ljudima. Prva rečenica koju joj je Johnny uputio, prema kasnijim biografskim izvorima, bila je da se zove Johnny Cash i da će se jednog dana oženiti njome. Prošlo je dvanaest godina, dva razvoda i mnogo bolnih grešaka pre nego što je to obećanje ispunjeno. Krajem sedamdesetih, Johnnyeva zavisnost od alkohola i lekova toliko je razorila njihov brak da su, prema rečima njihovog sina, bili udaljeni samo jedan papir od razvoda. Ono što je usledilo, ipak, retko ko uspe da postigne – naučili su da jedno drugom ponovo oproste, i iz tog opraštanja izgradili brak koji je potrajao ukupno trideset pet godina.

U pismu napisanom njoj mnogo kasnije, Johnny je priznao da se, u danima kada jedno drugom dozvole da uzmu zdravo za gotovo, ipak s vremena na vreme priseti koliko je srećan što deli život sa najboljom ženom koju je ikada upoznao. Kada je June 2003. godine primljena u bolnicu zbog operacije srca, više se nije vratila kući. Umrla je posle dvanaest dana. Johnny je, nekoliko meseci kasnije, na sceni pred publikom rekao da oseća njen duh kako mu i dalje daje snagu, isto kao što mu je davala kroz čitav život. Umro je četiri meseca posle nje, u istoj godini – lekari su naveli komplikacije više bolesti, dok su najbliži uvereni da mu je, pre svega, nedostajala ona.

Bračni par koji je otišao zajedno

Poslednja priča ne pripada slavnim ličnostima, nego sasvim običnom paru iz američke savezne države Ohajo. Dick i Shirly Meek su, posle sedamdeset godina zajedničkog braka, oboje istovremeno oboleli od kovida, i uprkos svim naporima lekara, oboma se stanje naglo pogoršalo. Njihove ćerke su zamolile bolničko osoblje da ih, ako je ikako moguće, smeste u istu sobu, da zajedno provedu poslednje trenutke. Osoblje je pronašlo dovoljno prostora za oba kreveta u istoj sobi, gde su, držeći se za ruke, uz plejlistu njihovih omiljenih pesama koja je tiho svirala u pozadini, umrli u razmaku od samo dvadesetak minuta. Sestra koja je bila uz njih, prema rečima njihove ćerke, prošaptala je Dicku, pošto je Shirly već prestala da diše, da je sada u redu da i on krene, jer ga Shirly već čeka.

LJUBAV!

Četiri priče, iz tri veka i četiri sasvim različita sveta – bolesna pesnikinja zatvorena od strane sopstvenog oca, pisac koji posvećuje ceo roman jednoj ženi, pesnik iz kantri muzike koji je čekao dvanaest godina da ispuni svoje obećanje, i sasvim običan bračni par iz Ohaja – dele istu, jednostavnu istinu. Ljubav koja izdrži bolest, razvod koji nikad nije potpisan, zavisnost, oproštaj i, na kraju, samu smrt, nije izmišljena da bi prodavala razglednice za Dan zaljubljenih. Postojala je, sasvim stvarno, u pismima koja su preživela vekove, u pesmama napisanim za jednu jedinu osobu, i u bolničkim sobama u kojima je osoblje, iz čiste ljudskosti, pomeralo krevete samo da bi dvoje ljudi mogli da se, još jednom, drže za ruke. Ako ništa drugo, ove priče dokazuju da vera u romantiku nije naivnost. Samo je, ponekad, potrebno malo dublje kopanje da se pronađe dokaz da je stvarna. Volite se!

Napisao: Milan Lečić