Jugoslovenska scena osamdesetih nije poznavala nežnost i poluglasove. Bila je to decenija velikih, buntovnih gestova koji nisu ostavljali prostora za nedoumicu, likova koji su se gradili da budu upamćeni već sa prve slike, decenija kožnih jakni i rokenrola.

U tom pejzažu prepunom mraka i nemirnih senki , pojavila se devojka koja je gradila jednako veliku, jednako neodoljivu scensku ličnost, ali u sasvim drugoj boji. Umesto crne kože i oštrih zuba, ružičasta, egzotična, sanjarska estetika. Umesto besa, suva čežnja. 

Kada se priča o magičnoj Bebi Dol svede na niz godina i nagrada, lako je izgubiti iz vida ono što je, u stvari, najzanimljivije – put kojim je jedan nežan glas, sasvim postepeno, postao i sopstveni autor. Iza egzotičnih fantazija i orijentalnih snova o kojima je pevala krije se mnogo lepša i nežnija priča o zanatu, besprekornom peru, o tome kako se od horske pevačice u tuđim pesmama stiže do trenutka kada se i muzika i tekst potpisuju sopstvenim imenom.

Devojka koja je postala “Bebi Dol”

Iza imena Bebi Dol stoji Dragana Šarić, rođena 1962. godine u Beogradu, kao ćerka istaknutog džez muzičara Milisava Šarića. Sa samo dve godine, porodica se, prateći očevu karijeru, preselila u Hamburg, gde je provela veći deo detinjstva pre nego što se, sa sedam godina, trajno vratila u Jugoslaviju. Umetničko ime koje će je pratiti čitavu karijeru smislio je osnivač benda “Idoli” i njen dugogodišnji prijatelj – ime koje je, gotovo sanjarski, već u sebi nosilo onu mešavinu igračke i odraslog sveta koja će obeležiti njen scenski identitet.

Ono što malo ko zna jeste da porodična priča ide i dalje unazad, sve do predaka koji su živeli u Egiptu – detalj koji će se, godinama kasnije, pokazati presudnim za pesmu koja će je proslaviti.

Pre nego što je iko čuo ime Bebi Dol, mladu Draganu Šarić je bilo moguće čuti, još neprepoznatu, u pozadini tuđih ploča – kao prateći vokal na albumu „Samo napred…“ grupe “Ju grupa” 1979. godine, i kao gostujuću pevačicu na „Vrtu svetlosti“ grupe “Igra staklenih perli” godinu kasnije. Ovo iskustvo, sticano u tuđim pesmama i tuđim vizijama, ispostaviće se kao svojevrsna šegrtska škola.

Glas Bebi Dol nikada nije pokušavao da osvoji prostor svojom snagom. U vremenu velikih vokalnih demonstracija, njen glas je radio nešto potpuno drugačije – povlačio se. Imao je nešto od šapata, od razgovora koji čujete slučajno iza zatvorenih vrata, od pesme koju neko peva samo za vas. Upravo zato su njene najčudnije ideje funkcionisale. Mogla je da peva o mitskim junacima i nepostojećim svetovima, a da sve vreme zvuči zavodljivo i nežno.

Egzotične fantazije

Kada se njena diskografija posmatra u celini, umesto pesmu po pesmu, izranja nešto što liči na atlas izmišljenih zemalja – niz razglednica iz mesta koja nikada nije, ili je tek nakratko, fizički posetila, a koja je svojom maštom naselila jednako uverljivo kao da je tamo odrasla. Ovo nije bio jednokratan trik sa jednim hitom. Bila je to strategija kojoj se vraćala, u različitim kostimima, kroz čitavu karijeru.

Njene pesme nisu pokušavale da zvuče “domaće” na očekivan način, niti da kopiraju ono što je već prolazilo kod publike. U njima je postojala radoznalost prema svemu udaljenom, nepoznatom i pomalo nestvarnom.

To je bio neobičan umetnički izbor za prostor koji nije imao tradiciju velikih pop fantazija izgrađenih oko izmišljenih identiteta. Kod nas su izvođači uglavnom bili predstavljani kroz sopstvenu biografiju, karakter ili emociju koju pevaju. Bebi Dol je, međutim, stvarala likove, atmosfere i male pozornice na kojima je ona sama bila i pripovedač i stanovnik.

Bliski istok

“Mustafa” je bio samo najpoznatija tačka na mnogo širem platnu koje je Bebi Dol tih godina slikala. Na istom albumu na kom se pesma pojavila, nalazila se i numera “U 1001 noći”, nastavljajući istu maštovitu geografiju hiljadu i jedne noći, fijakera i dalekih gradova. Pesma koju danas svi znamo, “Mustafa”, u tom pogledu, savršeno dočarava izmišljenog junaka i jednu sanjarsku, gotovo bajkovitu sliku Istoka – zvuk starih karavana koji idu ulicama noseći zvaničnike ka kafanama, mirise, vrelinu i žudnju koja nema ničeg zajedničkog sa uštogljenom aristokratskom evropskom svakodnevicom.

Nakon izlaska pesme, cela Jugoslavija je za nedelju dana pevušila prepoznatljivu frazu iz refrena, a da niko nije znao ko stoji iza glasa. Bebi Dol je uporno odbijala da se fotografiše, ostavljajući čitavu zemlju da pevuši melodiju bez ijednog lica iza glasa – misterija ostavljena namerno neotkrivenom, kao da je intuitivno znala da tajna nosi sopstvenu vrednost. Kada se konačno pokazala, izgled koji je izabrala bio je jednako smišljen koliko i sama pesma – duga plava kosa obojena kanom, debela pletenica sa cvetom, scenska slika sagrađena da produži istu fantaziju i van radija.

Ono što ovu priču čini posebnom jeste da izmišljeni Istok iz pesme, iako oblikovan maštom, nije bio čista fantazija – bio je nasleđe, porodična legenda pretočena u zvuk, mesto koje je, kada ga je konačno posetila, prepoznala kao svoje, iako ga nikada ranije nije videla.

Lapis Lazzuli

Na njenom debitantskom albumu, između pesama o ružama i krvi, našla se i numera nazvana po dragom kamenu duboke plave boje, vekovima vađenom u rudnicima današnjeg Avganistana i cenjenom još u starom Egiptu, gde se od njega pravio nakit faraona.

Upravo se u ovoj pesmi možda najjasnije vidi da Bebi Dol nikada nije bila samo još jedna kantautorka ili interpretatorka, već pesnikinja sa izuzetno oštrim perom. Njeni tekstovi retko funkcionišu kao ispovesti u klasičnom smislu. Umesto da objašnjava emociju, ona je pretvara u simbol. Umesto da opisuje osećanje, bira sliku koja ga nosi. “Lapis Lazzuli” zato nije samo kamen, već čitav sistem besprekornih poetskih značenja, predmet kroz koji se prelamaju istorija, mit, lepota, uzvišenost i prolaznost.

Bebi Dol nikada nije pisala da bi objasnila svet, već da bi ga učinila misterioznijim, a upravo u toj sposobnosti da običnu reč pretvori u književnu sliku leži ono po čemu je njeno stvaralaštvo ostalo jedinstveno na domaćoj muzičkoj sceni.

Zrno nežnosti

Posle toliko razglednica iz dalekih zemalja, 1987. godine usledio je okret ka unutra. Naslov pesme sa kojom se te godine predstavila na Jugoviziji već govori dovoljno – ne nikakva poplava, ne vatra, nego zrno, nešto sitno i gotovo stidljivo izneto pred publiku naviknutu na velike gestove. U deceniji koja je nagrađivala teatralnost i buku, odluka da se ljudima ponudi nešto tako maleno i tiho bila je, na svoj način, jednako hrabra kao i bilo koje putovanje u Orijent, samo što je ovog puta odredište bilo sopstveno, ranjivo unutrašnje stanje, a ne daleka obala.

Upravo u tim tihim trenucima možda se najjasnije otkriva ono što je oduvek bilo skriveno iza raskošnih slika i neobičnih motiva – velika nežnost, često obojena tugom. Bebi Dol nikada nije pripadala samo svetu fantazije. Iza svih dalekih pejzaža i neobičnih junaka spavala je umetnica koja je umela da govori o gubitku, samoći i prolaznosti na način koji nikada nije zvučao patetično.

Njena tuga nije bila direktna ni glasna. Suze nisu dolazile kroz velike izjave i dramatične krikove, već kroz pažljivo odabrane reči, male slike i osećaj nečega što je zauvek ostalo nedorečeno. U tome leži jedna od njenih najvećih autorskih snaga – sposobnost da najdublje emocije sakrije iza jednostavnosti, kao da slušalac tek posle nekoliko slušanja shvati koliko su njene pesme zapravo krhke.

U pesmama poput “Ja sam imala (Kad Sreća Odlazi)” i “Zmaj” vidi se upravo ta druga strana njenog stvaralaštva. To nisu pesme koje traže vašu pažnju. U njima nema potrebe za objašnjavanjem bola, jer je bol već utkan u atmosferu, u način na koji se reči nižu i u prostor između stihova.

Brazil, Španija, Kolumbija

Godine 1991., čitava mašta Bebi Dol preselila se na drugi kontinent. Pesma “Brazil”, kojom je predstavila Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije u Rimu, u samom tekstu niže imena zemalja i zavodljivih ritmova – Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba, Amerika, samba, rumba, ča ča ča – u istom onom postupku kojim je nekada nizala slike Bliskog istoka, samo prevedenom u novu, latinoameričku abecedu. Ovo nije bila slučajna promena teme zarad evrovizijske scene. Bila je to ista autorska navika, da se udaljeno mesto pretvori u jedan emotivni pejzaž, ovog puta razigraniji, primenjena na sasvim novom kontinentu, i dokaz da “Mustafa” nije bio jednokratna inspiracija, nego trajni obrazac razmišljanja.

Hajde da…

Hajde da pronađemo izvođača koji je na domaćoj sceni napravio svet koji nije ličio ni na jedan drugi. Hajde da pronađemo glas koji istovremeno može da zvuči kao dečija igra, džez klub posle ponoći i razglednica poslata iz zemlje koje nema na mapi. Hajde da pronađemo nekoga ko je spojio Egipat i Beograd, kabare i pop muziku, ironiju i nežnost.

Teško je. Skoro nemoguće.

Jer ni pre Bebi Dol, ni posle nje, nije postojao izvođač koji je na isti način spojio muziku, estetiku i imaginaciju. Bilo je velikih glasova, velikih autora i velikih scenskih ličnosti, ali retko ko je od sopstvenog umetničkog identiteta napravio čitav univerzum.

Ono što bi danas možda bilo opisano kao bajkovita ili vilinska estetika, Bebi Dol je gradila mnogo pre nego što su takvi izrazi postali deo popularne kulture. Ona nije samo birala drugačiji stil – ona je drugačije gledala svet i tako dokazala da pop pesma istovremeno može biti i bajka, i poema, i mala privatna planeta.

Ružičasti svet

Kada se sve ove razglednice poređaju jedna pored druge – nasleđeni Egipat, dragi kamen izvučen iz avganistanskih rudnika, zrno nežnosti, samba i rumba Latinske Amerike, i sve između – postaje jasno da pravi predmet njenog stvaralaštva nikada nije bio ni jedno pojedinačno mesto.

Bila je to sama ideja udaljenosti kao materijala za nepresušnu maštu, kojoj se vraćala iznova, u novom pastelnom kostimu, sve dok njena diskografija nije postala nešto što se najbolje čita kao atlas zemalja koje je, uglavnom, prvo naselila u pesmi, a tek posle, ako uopšte, i posetila.

Iza svakog njenog sveta nalazio se tekst koji nije pristajao na doslovnost i melodija koja je odbijala da zvuči kao bilo šta drugo na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni. Nije gradila hitove od prepoznatljivih obrazaca, već od slika, simbola i asocijacija, verujući da pesma može biti jednako književna koliko i muzička.

Upravo zato njeno stvaralaštvo danas deluje svežije nego što bi godine sugerisale. Ono nije bilo vezano za tadašnje trendove koji su prolazili, već za maštu koja nije poznavala granice.

Dok su mnogi gradili prepoznatljiv zvuk, Bebi Dol gradila je svoj prepoznatljivi ružičasti, unutrašnji svet, i upravo je taj svet ostao njeno najveće autorsko delo.

Napisao: Milan Lečić

Naslovna fotografija: Bebi Dol u spotu “Hajde da…” (1995.)