Niko više, tehnički, ne voli kič. Ljudi vole „maksimalizam„. Vole „kemp„. Vole „bakica“ enterijer, „gilti pležr“ plejlistu, „nostalgičnu“ odeću, estetiku koja je „toliko ekstremno loša da je dobra„.

Poređajte ovih pet izraza jedan pored drugog i primetićete nešto sumnjivo – svaki od njih opisuje otprilike istu stvar koju smo pre petnaest godina, bez okolišanja, zvali čistim neukusom.

Pitanje koje vredi postaviti nije da li smo se predomislili o tome šta je lepo. Pitanje je da li su se predmeti uopšte promenili, ili smo samo postali dovoljno vešti da im pronađemo bolje advokate.

Enterijer: baka je, ispostavilo se, imala ukusa

Pre desetak godina, cvetni pamučni pokrivači za fotelje, čipkasti stolnjak, gobleni i lampa sa resama bili su sinonim za „predimenzionirano„, „bakino“ i „trebalo bi to baciti pod hitno„. Danas isti taj izgled ima svoje ime – „grandmillennial“ stil, izraz koji je 2019. godine skovala novinarka časopisa “House Beautiful”, opisujući generaciju mlađih stanara koja se namerno vraća upravo tim predmetima, kao svesnu, kuriranu pobunu protiv snobovski sterilnog minimalizma prethodne decenije.

Ono što je ranije zvučalo kao „nismo stigli da renoviramo“ danas se prodaje kao „nostalgija, tradicija ili lično nasleđe„. Predmeti se nisu promenili ni za nijansu. Promenio se rečnik kojim ih branimo od kritike. Mada, koga briga za sve to kada svi znaju da je kod bake nekako uvek bilo najlepše, čak i kada se preko naslona fotelje prostirao pokrivač koji je video više Božića nego što ćemo mi videti.

Slično se, samo mnogo glasnije, dogodilo i sa takozvanom „mob wife“ estetikom, koja je 2024. godine, tačno na dvadeset petu godišnjicu serije „Porodica Soprano„, preplavila enterijere širom sveta – leopard print, veštačko krzno, pozlaćeni detalji, sve ono što bi do juče nosilo etiketu „kičasto“ ili „prenatrpano„. Jedna dizajnerka enterijera, objašnjavajući trend, priznala je bez okolišanja da ovaj stil zapravo samo otvoreno prigrljuje ukus za „pretpostavljenim maksimalizmom“ koji je, kako je rekla, oduvek bio deo istorije enterijera. Drugim rečima, stručnjaci su, iza zatvorenih vrata, priznali ono što svi već slutimo. Kič se nikada nije povukao. Samo je čekao sledeće ime pod kojim će se vratiti na velika vrata.

Moda: kemp kao muzejski eksponat

Modna industrija je ovu igru odigrala možda i najotvorenije, naročito kada je Anna Wintour za njujorški Met 2019. organizovala najveći modni događaj godine posvećen takozvanom „kempu„. Čitav koncept je pozajmljen iz jednog eseja književnice Suzan Sontag iz 1964. godine, u kome je opisala senzibilitet zaljubljen u veštačko i preterano – estetiku koja gleda na svet ne kroz lepotu, nego kroz stepen stilizacije. Sontagin esej je nastao iz tradicije u kojoj je ironično uživanje u „lošem ukusu“ bilo oblik otpora i pripadnosti. Kada je ta ista ideja, pola veka kasnije, stigla na crveni tepih najvećeg modnog događaja na svetu, prošla je kroz istu transformaciju kao i bakina fotelja – ono što je nekada bilo rezervisan, rafinirani senzibilitet uske zajednice postalo je opšte dostupna licenca za bilo koga ko poželi da obuče nešto preterano i to nazove umetničkim stavom, a ne pukim neukusom. 

Ipak, upravo je ta 2019. Met Gala ostala jedna od najzapamćenijih u čitavoj istoriji događaja. Možda zato što je, makar na jednu noć, kemp uspeo da zauzme prostor koji mu inače ne pripada – muzej, najvažniji modni crveni tepih, naslovne strane i garderobe najpoznatijih ljudi sveta. Ono što je decenijama živelo na margini dobrog ukusa odjednom je dobilo institucionalni sjaj, milionsku publiku i status kulturnog događaja. U tom paradoksu možda i jeste njegova najveća pobeda – kemp je ušao u muzej upravo onakav kakav je oduvek i bio. Previše teatralan, previše veštački, previše svestan sopstvene apsurdnosti da bi ostao samo ukras. I zato se ta Met Gala i danas pamti, ne samo kao veče ekstravagantnih komada, već kao trenutak u kojem je „loš ukus“ na nekoliko sati dobio ključeve najprestižnije prostorije u svetu mode.

Muzika: plejlista koja se stidi sopstvenog imena

Retko koji žanr muzike bolje ilustruje ovu promenu od one koju bismo nekada nazvali „šund„, a danas zovemo „gilti pležr„. Pesme koje se puštaju na apsolutno svakoj proslavi, koje svi znaju napamet, a niko ne priznaje da ih je sam potražio na plaformi za striming, danas se čuvaju u posebnim plejlistama sa imenima poput „haotično dobro“ ili „za moju dušu„, umesto da se jednostavno priznaju kao ono što jesu – pesme koje nam se, bez ikakvog opravdanja, sviđaju. Sam gest stavljanja ironičnog naziva na plejlistu ne menja ni jednu notu muzike unutra. Menja samo to koliko udobno se osećamo dok je slušamo.

Svadbe (specifično na Balkanu): kič kao svesno biran kostim

O venčanjima, posebno kod nas na Balkanu, kao prirodnoj laboratoriji kiča, može se napisati čitav esej. Sve veći broj mladenaca danas namerno bira „toliko loše da je dobro“ temu kao svesnu odluku, a ne kao slučajan ishod. Foto-boks sa jednokratnim fotoaparatima, namerno kičaste igre za goste, dekoraciju koja asocira na osamdesete sa punom ironičnom distancom – ovo više nije iskrena, nesvesna raskoš koju bismo nekada kritikovali. Ovo je kič obučen u navodnike, ponuđen publici koja unapred zna da se treba smejati, ne stideti.

A onda se preko tog novog, svesnog kiča nasloje običaji koji već decenijama imaju sopstvenu scenografiju. Mladoženja dolazi po mladu, pucaju se čaše i jabuke, barjak se vijori iznad kolone automobila, svatovi kite rever, novčanice se lepe za čela, kum se izdvaja kao gotovo zasebna institucija, a negde se još uvek pregovara oko toga koliko će mlada „koštati“ kroz simbolične igre i darivanje. Zatim dolazi trenutak kada se iz automobila izlazi uz trubače, kada se pred kućom ili salom čeka mladina cipela, sito ili neki drugi predmet koji je preživeo čitav niz generacija, dok se iza svega već čuje muzika koja nema nikakvu potrebu da razlikuje tradicionalno od turbo-folka.

Baš tu nastaje jedna od najzanimljivijih osobina balkanskog svadbenog kiča. On gotovo nikada nije sastavljen samo od jednog vremena. Na istom mestu mogu da stoje stari običaj, led zid sa inicijalima mladenaca, zlatni stolnjaci, dim mašina, aranžman od veštačkog cveća, fotografisanje sa polaroidom i pesma koju je baka slušala na kaseti kada je bila treća srednje. Neko nosi narodnu nošnju, neko šljokičavi minić, neko patike. Na torti mogu da budu tradicionalni mladenci, ali iza njih ekran projektuje fotografije sa njihovog zajedničkog putovanja u Pariz. Sve postoji istovremeno, bez potrebe da se međusobno opravdava, i nekako funkcioniše i bude dobro. Uvek se dobro provedemo…

Instagram i TikTok: brzina kojom danas osuđujemo juče

Ni jedna platforma nije tako efikasno automatizovala ovaj proces kao TikTok, koji je 2021. godine, u svega nekoliko nedelja, skovao i proširio izraz „čigi“ – reč kojom mlađi korisnici opisuju sve ono što je „kempi, a nije priznato kao kičasto„, sve što deluje zastarelo ili se previše trudi. Ironija je predivna sama po sebi – reč izmišljena da ismeje tuđi zastareli ukus postala je, u roku od nekoliko meseci, sopstveni mikro-trend, sa sopstvenim mimovima i sopstvenim rokom trajanja. Brzina kojom internet danas imenuje, kategorizuje i etiketira svaki estetski izbor postala je sama po sebi zaštitni omotač – onog trenutka kada nešto dobije zvučno ime, ono prestaje da bude gola, nebranjena ružnoća i postaje dokumentovana, samosvesna kategorija. Ime ne menja predmet. Menja to koliko sofisticirano zvuči kada ga branimo.

Suptilna prevara u samom pojmu ironije

Vredi, na kraju, primetiti jedan filozofski detalj koji se lako predvidi. Sontagina originalna definicija kempa zahtevala je da sam predmet bude potpuno iskren, čak naivan u sopstvenoj preteranosti – kemp je, po njoj, ono što gledalac odluči da posmatra ironično, ali izvor te preteranosti mora biti “dead” ozbiljan, nesvestan sopstvene smešnosti. Danas najčešće radimo suprotno, sami unapred proizvodimo „iskren“ predmet i njegovu ironiju istovremeno, u istom dahu, tako da razmak između naivnog izvora i ironičnog posmatrača, onaj razmak koji je kemp uopšte činio zanimljivim, jednostavno više ne postoji. Ono što danas nazivamo ironičnim uživanjem u kiču često uopšte nije kemp u Sontaginom smislu. To je kič koji je pozajmio rečnik kempa, kao pozajmljeno odelo za priliku, a da nikada nije prošao kroz istinski proces ironijske distance koji bi ga zaslužio.

Ono što se zapravo nije promenilo

Kada se sve ovo sabere – bakina fotelja koja je postala “grandmilenijalska”, plejlista koja se krije iza sopstvenog naziva, i kič koji se predstavlja kao kemp iako to formalno nije – dobija se jedan pomalo neprijatan, ali pošten zaključak. Nismo prerasli kič. Nikada ni nećemo. Samo smo postali previše obrazovani, previše svesni sopstvenog imidža, da bismo priznali koliko nas i dalje, iskreno i bez ironije, oduševljava. Kundera je govorio o diktaturi srca koja vlada carstvom kiča. Ta diktatura nikada nije abdicirala. Samo je unajmila bolje odnose s javnošću.

Napisao: Milan Lečić