Album koji diše na dva mesta odjednom, sanja naglas i na kraju kaže da možeš biti bez straha.

Neki albumi pokucaju na vaša vrata i pristojno sačekaju da ih pustite unutra. „III“, treći studijski album Mate Ponjevića, nema takve manire. Uđe kroz terasu, sedne na ivicu fotelje i počne da priča kao da se poznajete otkad je sveta i veka. Ništa vas ne pita. Samo sedne i počne.

Ima nešto lepo u tome što Mate ne pokušava da od svojih pesama napravi spektakularne događaje. One više liče na one razgovore koji se dese usput, pa tek kasnije shvatiš da si zapamtio pola rečenice. Ima tu nežnosti, ali nema mnogo mašnica oko nje. Ima i tuge, ali ne stoji ispred nje i ne pokazuje prstom – evo, ovo je tužno. Sve ostaje dovoljno blizu da se čuje, a dovoljno otvoreno da svako u tome pronađe nešto svoje.

View this post on Instagram

Zvuk je gust, skoro pa mastan, kao da je neko u studiju prosuo boju po notnom papiru i pustio da se sama razlije kuda hoće. Električna gitara vuče linije kao da crta grad, dok se negde iz dubine čuje treperenje nalik trubi koja je zaboravila da je truba, pa umesto toga svira kao da sanja. Tu i tamo, iza ugla, promigolji se poneki gradski ritam sa asfalta, kao da je bas doleteo iz susednog stana. Poneka nota se savija i vuče kao umoran korak uz uzbrdicu, taman toliko da zaboli, na neki lep čudan način, a preko svega toga stoji tenzija koja nikad ne pukne, samo se drži, kao žica zategnuta između dva brda.

Na albumu ima i trenutaka u kojima pevanje skoro sasvim ustupi mesto govoru. Tada pesme zvuče intimnije, kao da se melodija na kratko skloni da bi reči ostale same. Onda nastane poezija.

Slušajući „III“, bilo mi je teško da ga smestim u samo jedan prostor. U njemu postoji nešto mediteransko, ali istovremeno i izrazito gradsko. Album stalno prelazi iz jednog ambijenta u drugi, bez potrebe da se odluči kojem pripada. Upravo zbog toga više deluje kao unutrašnji pejzaž nego kao opis konkretnog mesta. Svakodnevne stvari kod Mate ne ostaju sasvim svakodnevne, dovoljno je malo pomeriti perspektivu i od njih nastane čitav jedan svet.

Album prati svakodnevicu ne zato što hoće da je fotografiše, nego zato što svakodnevica, kad je malo iskriviš i osvetliš šarenom lampom, postane najčudnije mesto na svetu. Sve je to umotano u posebnu vrstu magle – ni sasvim budan, ni sasvim usnuo – gde se granica između jave i sna gubi negde na pola misli. Baš ta magla je razlog zašto ceo album diše na dva mesta odjednom. Jednim plućnim krilom udiše so i kamen sa mediteranske obale, drugim izdiše beton, tramvaje i svetla velegrada. Nije ni jedno ni drugo. Ili je oboje, u isto vreme, što je verovatno tačnije.

Da san može da izabere jednu pesmu koja mu pripada, verovatno bi izabrao „Grad“. U njoj postoji nešto što albumu daje posebnu vrstu topline i odsustva stvarnosti, kao da se sve što je stvarno na trenutak pomera malo u stranu. Melodija se kreće nenametljivo, ali u sebi nosi neku starinsku poznatu atmosferu, dok Mateov glas pesmu drži između nečeg sasvim svakodnevnog i nečeg gotovo nestvarnog. „Grad“ ne pokušava da objasni ono o čemu govori. Više ostavlja utisak, kao san kojeg se ne sećaš sasvim, ali znaš da si ga sanjao.

Ono što Matu izdvaja kao pisca jeste lakoća s kojom baca ogromne i sitne stvari u istu rečenicu, kao da su iste težine. „Svemir me njuši, svemir me njiše“ – dve kratke misli, a stane cela kosmologija u njih, ljuljaška napravljena od zvezda. Onda te, u sledećem dahu, spusti pravo na patos. „Vodi me u predgrađe, pričaću ti priče junačke“ – kao da herojstvo i osvajanje rečima ne moraju da žive u nekom dalekom vremenu, nego sasvim udobno stanuju u istoj ulici, sa slabim osvetljenjem i pokvarenim liftom. Ima nešto akrobatsko u tom pisanju, žongliranje između neba i trotoara bez ijednog ispuštenog predmeta, a kad pređe na lično, ton mu se stiša, kao da je neko utišao radio da bi se čulo šta zapravo govori. „Svakoga dana želim biti malo bolji prema tebi“, kaže, pa odmah zatim, kao da se ispravlja usred rečenice, prizna, „Svakoga dana tražim put do tebe, svakoga dana gubim tvoje povjerenje“. Ovo nije obična poezija koja traži da joj se diviš izdaleka, ona te samo uhvati za rukav i vuče da priznaš nešto i sebi.

U pesmi „Izvor“ postoji jedan stih koji sam vrteo unazad nekoliko puta, samo da ga ponovo čujem – „Gde li si sada, dok ljubav vlada ovim gradom?“ Nepravedno je lep način na koji je ovaj stih sastavljen. U jednoj rečenici ljubav postaje nešto mnogo veće od ličnog osećanja, dok pitanje na kraju sve to ponovo vraća na jednu osobu koja nedostaje. Ta disproporcija između velikog sveta u kojem se ljubav događa i jedne jedine osobe koja u njemu nije tu čini stih toliko pogođenim.

Ali, ako me pitate koja je pesma najviše zavukla nokte u moju pažnju, to je verovatno pesma „Jarane“, tek druga na albumu. Ovde Mate ne peva, on se, na neki način, seća naglas, i to sećanje miriše na so, na pristaništa, na leto koje se, negde na sredini pesme, pretvara u konkretnu godinu, sa nekim ko je stvarno postojao i stvarno ukrao taj san – „Leto osamdeset peto, a ja zaljubljen.“ Cela numera ima veoma poseban hod, ni brz ni spor, kao neko ko se vraća kući okolnim putem samo da produži veče. Peva se iz nekog dubljeg mesta, ne iz grla nego odnekud ispod rebara, i baš zato zvuči kao ispovest koju čuješ slučajno, kroz tanak zid, pa se pretvaraš da nisi ništa čuo – iako ćeš je pamtiti nedeljama. Jarane“ je već na prvo slušanje ostavila sliku mediteranske sete i nostalgije za nečim što možda nikada nije ni bilo sasvim naše.

Album se zatvara pesmom „Bez straha“, možda i najvažnijom tačkom cele ove priče. Mate ne pokušava da napravi veliki završni obrt niti da prethodnih dvanaest pesama prevede u optimističnu poruku. Naprotiv, prvo ostaje u onome što je teško – u porazu, sumnji i osećaju da svet često ume da sakrije ono što bismo želeli da vidimo. A onda, dolazi sasvim jednostavna rečenica – „Možeš biti bez straha…“ Upravo je u tome srž. Ne kaže da hoćeš. Ne kaže ni da ćeš uspeti. Samo kaže da možeš, i to je dovoljno da cela ploča, u poslednjih nekoliko sekundi, promeni boju.

Kada je najavio album, Mate je pisao o dubokoj introspekciji, o pogledima na svet koji dolaze duboko iz sopstvene individualnosti, o mislima i svetovima kojima se bavi godinama, možda bez hrabrosti da ih ranije podeli sa bilo kim. Album je pustio u narod bez velikih očekivanja, rekavši da nam, gde god da smo, poklanja parče svoje velike glave, u nadi da će neko u tome pronaći bar malo utehe.

„III“ je, pre svega, pravo osveženje. Ne zato što pokušava da bude drugačiji po svaku cenu, već zato što zvuči kao da dolazi iz nekog sasvim drugog pravca od muzike na koju smo poslednjih godina navikli. U vremenu u kojem se pesme sve češće prave tako da budu odmah jasne, pamtljive i spremne za nekoliko sekundi pažnje, Mate Ponjević dopušta sebi da bude nepredvidiv, da odluta, da ostavi misao nedovršenu i da ne objasni baš sve.

Možda je upravo zato „III“ toliko prijatan beg. Ne nudi još jednu verziju iste stvari, iste emocije i istog načina pripovedanja. Ima sopstveni svet, sopstveni ritam i dovoljno hrabrosti da u njemu ostane. A kada se album završi, ostaje osećaj da ste na četrdesetak minuta slušali nešto što nije pokušavalo da vam se dopadne po svaku cenu. Samo je postojalo takvo kakvo jeste i baš zato je uspelo da se izdvoji i ostavi lep utisak.

Napisao: Milan Lečić