Postoje nastupi koji se u festivalskim analima beleže kao rutinska gostovanja, i postoje oni drugi, daleko ređi, koji u potpunosti pripadaju lokalnom tkivu i istoriji mesta na kom se dešavaju. Sinoćni koncert benda Lavina na Nišvilu spadao je bez ostatka u ovu drugu kategoriju. Šestorica momaka iz Niša, danas široj javnosti poznati kao sastav koji je Srbiju odveo na scenu Evrovizije u Beču, nisu se popeli na binu Niške tvrđave kao još jedne zvezde na proputovanju. Bio je to čin povratka u sopstveni grad, nastup pred ljudima koji su te iste momke, dok su još bili klinci, možda gledali kako pokušavaju da se bez karte provuku pored obezbeđenja do glavne bine.

Posle sezone provedene po kultnim evropskim pozornicama, dvoranama i velikim takmičenjima, Lavina se vratila tačno tamo gde je njihova ideja o zvuku prvi put dobila glas.

Pozdrav koji je tražio odgovor i bunt bez estradne distance

Veče je počelo potezom koji je u startu otvorio prostor za neposredniji odnos između izvođača i publike – šalom na sopstveni račun. Nakon prvog zvaničnog pozdrava, bend je naprasno prekinuo sopstvenu uvodnu rutinu, prokomentarisavši sa scene da je reakcija bila suviše blaga, to jest “malo jadna”,  i da Tvrđava, ako zapravo želi da uspostavi kontakt, mora i može daleko glasnije od toga.

Publika, sastavljena u velikoj meri od ljudi koji ovaj bend poznaju u dušu, prihvatila je provokaciju i odgovorila urlikom. Naravno, i prvi je već bio dovoljno glasan. Ovaj mali, neusiljeni trenutak odlično je najavio ton čitave večeri – pred publikom nije stajao bend utegnut u estradne protokole, već sastav koji sa svojim sugrađanima komunicira bez zadrške, direktno i komšijski, ukidajući svaku vrstu distance.

Rizik neuobičajenog otvaranja i pesma koja tek traži svoje mesto

Umesto da uvodne minute osiguraju proverenim, dobro poznatim pesmama koje bi odmah pokrenule publiku, Lavina se odlučila za potez koji svedoči o velikom samopouzdanju.

Veče su otvorili numerom „Dynasty“ – pesmom koja zvanično još uvek nije objavljena, ali je tokom proteklih meseci postala njihov zaštitni znak za otvaranje koncerata i najava predstojećeg, drugog studijskog albuma. Bilo je nečeg izuzetno poštenog u tome. Umesto da se oslone na ziherašku reakciju, od prve sekunde su od publike zatražili apsolutno poverenje, ponudivši joj materijal koji tek treba da dobije svoju konačnu formu, a onda i simpatije.

Manifest na džez festivalu: Odbrana prava na sopstveni zvuk

Kako je koncert odmakao, frontmen benda, Luka, se direktno dotakao teme koja je nedeljama tinjala u muzičkim krugovima – pitanja da li jednom teškom, mračnom metal sastavu uopšte ima mesta u programu festivala kakav je Nišvil. Umesto da te kritike prećute ili na njih odgovore jeftinim cinizmom, momci iz benda su ponudili zrelo i filozofski smireno objašnjenje. Primetili su da mnogi slušaoci odbijaju da izađu iz sopstvenih mehurova i da sebi uskrate priliku za razumevanje drugačije vrste umetničkog izraza. Njihov stav na sceni nije bio odbramben, bio je samo jasan argument u korist teze da manifestacija visokog ranga, ukoliko je istinski posvećena umetnosti, mora u sebi imati prostora i za zvuk koji odudara od uobičajenog estetskog obrasca, a koji svakako jeste velika umetnost.

Ova rasprava dobila je duboku, emotivnu dimenziju u trenutku kada je sa scene spomenuta generacijska spona sa samim festivalom. Frontmen je podsetio i na svog oca, muzičara koji je nekada i sam svirao džez i nastupao na Nišvilu. Deca, koja su sopstveni umetnički identitet izgradila u teškim rifovima, mračnim atmosferama i agresivnijoj estetici, stajala su te večeri na istoj onoj sceni na kojoj se slavio žanr njihovog oca. Bio je to tihi i nepogrešivo upečatljiv presek dve generacije, dva potpuno različita muzička žanra i jedne iste Tvrđave koja ih je obe prihvatila pod svoje okrilje.

„Nišvil je kultura i duša ovog grada“

Najupečatljiviji deo večeri, međutim, nije bio vezan samo za muziku, već za priču o odrastanju uz sam festival. Članovi benda su sa publikom podelili sećanja na avguste u Nišu, vreme kada je grad bio u svom najlepšem izdanju, a šetnje po Tvrđavi i okupljanja na keju činili nezaobilazan deo njihovog odrastanja. Priznanje da su se kao klinci na glavnu binu godinama uvlačili „na crno“, bez karte, nije zvučalo kao usiljena anegdota, već kao iskrena priča o tome kako se rađa prava glad za muzikom. Isto tako, izjava sa scene da je Nišvil „kultura, umetnost i duša ovog grada“ nosila je težinu proste činjenice. Izgovorene bez patetike i uvijanja, te reči stajale su kao jasna poruka ljudi koji su tu odrasli – da grad bez ovog festivala ostaje bez svog ključnog oslonca, i da kultura ovde nije usputni ukras, već nit koja ih sve povezuje.

Premijere i tišina koja prožima kožu

Pored standardnog repertoara, nastup je doneo i premijerno izvođenje potpuno nove pesme „Fall Apart“, što je bio direktan poklon niškoj publici koja je imala priliku da je čuje pre svih.

Ipak, emotivni krah i najjači katarzični trenutak večeri dogodio se tokom izvođenja pesme „Izvini“, čiji je naslov, kako kažu, najvažnija reč u našem jeziku. Zvuk ove numere nije stigao sa očekivanom agresijom i težinom po kojoj je bend poznat, već iz sasvim drugog, malo tužnijeg ugla. Publika, koja je momenat pre toga skakala i vikala iz petnih žila, odjednom je raznežena utihnula.

Bilo je to neuobičajeno skretanje u intimu u kom je svaki stih izgovoren sa takvom ogoljenošću da je kroz hiljade prisutnih prošla ona vrsta tišine koja se javlja samo kada muzika pogodi mesto koje je duboko lično.

„Kraj mene“: Od evrovizijske scene do oslobođenja na Tvrđavi

Za sam kraj ostavljena je numera „Kraj mene“ – pesma sa kojom je Lavina samo nekoliko meseci ranije izborila odlazak na evrovizijsku pozornicu u Beču. Međutim, ono što je u Beču bilo precizno izmereno takmičarsko izvođenje podređeno tv-kamerama i žiriju, sinoć na Nišvilu pretvorilo se u divlju, neobuzdanu proslavu.

Vatra, mrak i energija koji su oslobođeni pod otvorenim nebom pokazali su pesmu u njenom najprirodnijem staništu. Bilo je potpuno jasno zašto je upravo ta numera odvela bend van granica zemlje – na domaćem terenu zvučala je moćno, neukroćeno i suvereno, kao pesma koja u potpunosti pripada tom gradu, toj Tvrđavi i tim ljudima.

Kada se podvuče crta, ovaj jednosatni izlet festivala iz standardnog džez okvira u mrak, metal, gotiku i bes nije delovao kao strani element u programu. Pokazalo se da duša jednog grada, ako je autentična i iskrena, nikada ne može biti svedena na samo jedan žanr ili jedan kalup. Grad koji je ove momke odgojio, gledao ih kako se tajno provlače pored kapija i dočekao ih nazad sa evropskih bina, dobio je koncert kakav je i zaslužio – oštra, mračna i duboko poštena svirka koja svedoči o tome da je muzika najbolja onda kada se vrati kući.

Napisao: Milan Lečić